Peške pored fijakera

POSLEDNJA stanica u Lazinom burnom životu, sa čestim promenama mesta i adresa, bio je Sombor. Ravangrad, kako Sombor zovu starosedeoci, podariće već pomalo ostarelom i izmučenom pesniku najmirnije i najsigurnije dane, a on njemu svoje izuzetno prisustvo, intelektualni i kulturni domet. Od tada je sa njim, u njenoj lepoj i velikoj kući, na glavnom somborskom trgu, i njegova verna supruga Julijana Palanački.

Mnogo ranije, Laza Kostić je leta 1870. bio na istom mestu, u svatovima Koste Radulovića. Već tada, mada mu je bilo svega 29 godina, bio je poznati pesnik i pojava kakva se ne viđa svaki dan, posebno ne u tako "ušuškanim" sredinama kakva je bila somborska. Videle su to mnoge radoznale oči, a ponajviše upamtila, za ceo život, Julijana Palanački, dvadesetogodišnja devojka iz bogate porodice lokalnih veleposednika. Potajno se zarekla da će ovaj "večiti mladoženja" biti njen ili ničiji. Kako kod Laze sve ide nepredvidljivo, sa nizom usporavanja i munjevitih obrta, želja će joj se ostvariti tek posle 25 godina.

Iako se nije odlikovala čak ni prosečnom lepotom, Julijani se ne mogu odreći dve vrednosti: dobrota i postojana upornost. Samo takva psihološka konstitucija mogla je da podnese sve prepreke koje su od početka bile jedina izvesnost u osvajanju naklonosti potpuno ravnodušnog Kostića. I dok je Julijana svoju potajnu zaljubljenost najpre tajila, a kasnije poverila svojim prijateljima i rođacima, Kostić o tome nije ni sanjao...

Kostićev biograf i prijatelj, Matičin dugogodišnji sekretar, Milan Savić, beleži:

"JoŠ pre svog odlaska u Srbiju i Crnu Goru isprosio je svoju buduću ženu. Gospođica Julka pristane rado i privole tako i svoju mater. Posle veridbe trebao je Laza večerati kod svoje neveste, ali se u kavani zakartao, a kad se setio bilo je već devet sati, dakle dockan. On nastavi kartanje, a sutra rano ujutru pošalje nevesti kitu cveća i izvinu. Mati vrati odmah oboje i pokvari veridbu, na veliku žalost svoje kćeri. Vasa Pušibrk, boraveći u to vreme u svome rodnom mestu, sastane se još to pre podne s Lazom i upita ga kako je. Eh, kako, odgovori Laza. Prokartao sam noćas 150.000 forinata! I ode dalje."

Laza se iz Krušedola ponekad pismom javljao svojoj ženi:

"Ja sam se s Tobom venčao bez ikakve pogodbe. To je bilo bezazleno, to je dovoljan dokaz da me je na venčanju vodila više simpatija a nikakav račun. Ali su posledice brzo pokazale, da to nije bilo mudro. Moram se pogoditi sa materom. Jer onako kako smo živili posle našega povratka s puta, tako se više nikako ne može."

To je bilo 9. novembra 1895. A u februaru 1897, posle materine smrti, Julijana je, bez Lazinog znanja i prisustva, ostavila testament: uredila je da se od 4.000 forinti podigne nadgrobni spomenik, porodična grobnica, a "sve svoje imanje na uživanje, i to polu sestri pokojna mi oca Mariji Palanački, drugu polu pak mom suprugu Lazi Kostiću na uživanje, a posle smrti moje tetke Marije Palanački celu sermiju svoju mome suprugu da uživa, i obratno".

Laza je nasledio i svu ušteđevinu iz Somborske štedionice, a to nije bio mali novac. Tako su, konačno, završena materijalna natezanja koja su godinama zagorčavala Kostićev život.

O drugim nevoljama iz prve ruke govori simpatični svedok, Dušan Beljanski, poznati čika Duca. Izvanredna sećanja stari kočijaš diktirao je u pero novinara Ljube Vukmanovića, dugogodišnjeg urednika "Dnevnika".

"Laza se retko kad vozio fijakerom - kazivao je čika Duca. - Kad je nekuda putovao, pozivao me je: 'Hej, derane, brzo dođi.' Ja bržebolje dokasam i na fijaker stavim njegove kofere, a on, ne znam zašto veli: 'Idi momče, ja ću polako peške.' A ja šta ću, neprijatno mi da ga ne uslužim, pa mu kažem: 'Gospon Lazo, izvolite u fijaker. Što da se zamarate.' Ali ga nikada nisam mogao nagovoriti, taj Laza je bio tako tvrdoglav. Ponekad, kad je možda bio i ljut, odgovorao je srdito: 'Nisam ja strvina da me konji vuku'."

Čika Ducine priče dopunjavali su i njegovi ispisnici Somborci. Ovoga puta o Lazi i policiji:

"Na ulici Laza se za mnoge čudno ponašao. Uvek je nekuda žurio ili trčao, ponekad je čak i pisao u hodu, a često je na trotoaru izvodio i gimnastiku. Ide ulicom, iznenada stane i počne da pravi čučnjeve. Samo to je bilo dovoljno da prolaznici, naročito žene sa sela i deca, prasnu u smeh - i pobegnu niz ulicu.

Laza, veliki pobornik sporta, nije se na njih osvrtao, ali mu je takvo ponašanje jednom donelo grdne neprijatnosti. Kad je iz duševne bolnice u Baji pobegao bolesnik, policija u Somboru dobija nalog da ga traži. Dva policajca, naoružana puškama, primetili su Lazu i njegovo neobično gimnasticiranje na ulici učinilo im se sumnjivim. Bez mnogo razmišljanja, uhapsili su ga i na kolima doveli u policijsku stanicu.

- Je li bilo muka dok ste ga uhapsili? - upitao ih je starešina pošto su mu policajci raportirali da su 'uhvatili onog iz Baje'.

- Kako da nije. Evo, pogledajte - rekoše mu oni uglas i svom pretpostavljenom pokazaše modrice na licu.

U istom je trenutku Laza, koga je starešina poznavao, glasno opsovao policiju i zahtevao da ga puste.

- E, glupaci jedni! Zar ne vidite da ste uhapsili najpametnijeg čoveka u Somboru?! - povikao je starešina čim je video ko se nalazi u kolima."

(Nastaviće se)