Žrtva svoje veličine

PONEKAD je i sam Laza uživao da izluđuje policajce pripravnike koji su ga sledili po somborskim budžacima, posebno po okolnim njivama:

"Kad je Laza počeo da trči po oranicama, policajac je nastavio da ga sledi sve dok od iznemoglosti, nije pao na zemlju. Laza je tada stao, izvadio maramicu i počeo da briše znoj sa lica, a policajac, zadihan i umoran, priđe mu i kaže:

- Gospodine, molim vas, vi znate da vas ja moram pratiti. Smilujte se na mene, nemojte tako brzo trčati!

Pikanterije dopunjava i ovaj detalj viđen okom kočijaš Duce.

"Sećam se jedne vršidbe na Julinom salašu. On je došao po najvećoj vrućini i, na naše čuđenje, na njivi pobio dva kočića, dosta udaljena jedan od drugog. I dok smo se mi smejali, skrivajući se da nas Jula ne vidi, gospodin Laza je kao lud trčao - od koca do koca! Šta je on to merio i zašto je trčao - Julu nikada nisam pitao. Rekla bi mi sigurno, ali ja sam se bojao da je ne uvredim. Jer, ona je gospodina Lazu mnogo, mnogo volela", sećao se Dušan Beljanski (1883 - 1963).

A da je Laza bio pravo čuđenje, ne samo u Somboru, nego i u svetu, uverava nas i Veljko Petrović. On najpre ističe Kostićevu otmenost u odevanju, i to u svim prilikama:

"Odvajao se od ujednačenoga društva, i po spoljašnjosti i po ponašanju, i po navikama, i ukusom i načinom reagovanja, čak i govorom. I to oduvek. Nije se "ačio", nije izigravao genija; on ni u tim sitnicama nije mogao da se izjednači s masom svojih sugrađana. Suviše je duhom i kulturom iskoračio, pa ga je to valjda povuklo da i spoljašnjim znacima obeleži tu svoju jaku, izuzetnu individualnost. Naposletku, L. Kostić je bio tragična žrtva svojih darova i odlika. Ostao je do smrti usamljen".

U Somboru će Kostić napisati svoju testamentarnu knjigu, anatomiju dotadašnje književnosti, na 453 strane, Knjigu o Zmaju, a Julijana će biti njen sponzor - izdavač. Štampana je u Somboru 1902. kada Kostić još ima snage da potpuno nag "kao od majke rođen" čita i piše, ponekad takav izađe i na terasu kuće na kojoj danas piše:

"Zvezdama ćemo

pomerit pute,

suncima zasut

seljenske stude,

da u sve kute zore zarude

LAZA KOSTIĆ

živeo je i stvarao

u ovoj kući

1895 -1910. godine.

Laza će, ne bez primisli na svoju "mrtvu dragu", sa zakonitom suprugom, ili posve sam, posećivati mondenske banje Karlsbad, Napulj, Pariz, putovati Evropom, ali često ići i u Novi Sad, Karlovce, Beograd, Vršac. Sve dok gavran smrti nije počeo da obleće oko Lazine glave i najbliže okoline. Najpre ga je teško pogodila iznenadna smrt Sime Matavulja 1908, a odmah sledeće godine umire i Julijana Palanački. U ponedeljak, 12. (25) oktobra 1909. uveče umrla je Julča, u svojoj kući, taman navršivši 61. godinu.

Nisu pomogli ni bečki lekari, ni dr Simonović, ni Laza svojim tešenjima i savetima oko ishrane. Za dve godine Juline teške bolesti, Laza je pokazao da je pažljiv i požrtvovan muž:

"Leto je. Jesen se bliži - poslednja njena jesen - boluje Julča. Ona možda i zna, možda i ne zna šta sada dolazi; Laza zna. On sedi kraj njene postelje, na niskoj fotelji, i čita joj Vekfildskog sveštenika, u prevodu Ljubomira Nedića. Da li ga ona baš pažljivo sluša u tom trenutku" - beleže hroničari poslednje trenutke dva bića koja je zbližila i zagrlila nevolja i sudbina.

Sa najvećim pijetetom i žalošću Kostić će sahraniti svoju suprugu i zaštitnicu, poštujući sve tačke testamenta. Ostaće samo precizni računi o grobnici, sahrani, cveću, posetama grobu i troškovima održavanja uspomene na jedno blagorodno i čestito biće kakva je, uistinu, bila Julijana.

A Sombor, a Sombor? On je bar Kostiću pružio zaklon i grob... Ostali skoro ništa!

Profesor dr Dragiša Živković je zapisao:

"Gospodin slučaj" sve je, poodavno udesio, i Kostić se priklonio toj neminovnosti. Imao je više nego komplikovan život, više nizbrdice nego uzbrdica, konačno i "mrtvu dragu" i neostvarenu ljubav u liku Jelene Lenke Dunđerske (1870 -1895).

Njena meteorska pojava, slučajni ulazak u njegov život i nagla smrt, za koju se osećao odgovornim, uzdrmala je senzibilnog pesnika do te mere, da su te četiri godine Lenkinog prisustva, 1891-1895, potpuno izmenile njegov život, trajno obeležile njegov zemaljski vek.

O fatalnom susretu sa Lenkom, begu u manastir Krušedol i ženidbi, mnogo je prećutano, iz sasvim razumljivih razloga. Dosta o tome govori i pesma Gospođici Lenki Dunđerskoj u spomenicu, napisana u manastiru Krušedol 1892.

Te stihove je Lenka, sasvim pouzdano videla, ali ih nema u kutiji njenih uspomena. Konačno, nema ni kutije. Nevidljiva ruka sklonila je sve materijalne dokaze, možda i pikanterije, ali su zato ostale čaršijske priče i malograđanska umovanja. Lenka je umrla od tifusne groznice, na rukama svoje majke u bečkom hotelu "Bristol", 9. novembra 1895, nepuna dva meseca od Lazine ženidbe sa Julijanom Palanačkom, u Somboru 22. septembra.

Nastaviće se