Pesma od snova satkana

DOK o Lenki još kruže legende, mnogo se više zna o pesmi koju je "izazvala", o njenoj hronologiji. Čak i o prvom njenom pomenu, koji se zbio 1901. kada je Kostić od Matavulja tražio pojedinosti o Danteovoj Beatriče i Petrarkinoj Lauri. Sve počinje da se ubrzava maja meseca 1908. kada Kostić iz Sombora odgovara na pismo predsednika Matice srpske Antonije Hadžića:

"Primio sam odluku Književnog odbora Matice srpske od 24. aprila (7. maja), kojom je rešio da se na svečan način proslavi 50. godišnjica moga književnog rada.

Molim vas pre svega da isporučite Književnom odboru moju duboku zahvalnost na velikoj počasti koju mi je namenio... Radi odlučena štampanja svih mojih dosadašnjih pesama, molim da Književni odbor odredi koga svoga poverenika s kojim bih se ja mogao dogovarati i pogoditi o svemu što za to treba."

Kako je taj rad tekao, vidimo iz kasnije prepiske Kostića i M. Savića, sekretara Matice i urednika Lazine knjige Pesama 1909. U njima Kostić traži usporavanje štampanja da bi 22. maja 1909. opet progovorio o onome što mu je dugo stajalo u srcu i u glavi:

"Moglo bi se desiti da napišem onu još ne zapevanu pesmu kojom sam mislio završiti."

Konačno, neizvesnost prestaje i Kostić iz Budimpešte 3. juna 1909. javlja Saviću: "Evo ti moje završnice. Korekturu mi pošalji u Beč." Sada znamo da je pesma u četrnaest strofa konačnu verziju dobila u budimpeštanskom hotelu "Hungarija" gde je Kostić često odsedao na putu za Beč. Znamo da je imala više verzija, a da je deo njenog rukopisa pronađen u pesnikovoj zaostavštini, zajedno sa posmrtnom listom Lenke Dunđerske:

"Među posmrtnim hartijama pesnikovim bila su se sačuvala samo tri polutabaka toga rukopisa. Samo jedan listić je ispisan sa obe strane; samo jedan, onaj rasečeni, pisan je mastilom, sve ostalo je pisano olovkom, dosta čitko. Na jednom listu, onom ispisanom sa obe strane, imaju svega četiri strofe Kostićeve slavne pesme, i to strofa prva, šesta, četvrta, pretposlednja (tim redom). Već to je pouzdan znak da ih pesnik nije radio jednu za drugom, nego svaku za sebe", utvrdio je M. Leskovac.

Motiv mrtve drage, Lenke Dunđerske, glavna je "tema" snova koji su brižljivo zapisivani, iako se to ime nigde i nikada ne spominje. Iz sna u san, u košmarima i erotskim halucinacijama, Kostić "Dnevniku" poverava svoje najintimnije misli, bez zadrške i bez bilo kakvih skrupula.

Kada se već razboleo i održao posmrtni govor i štampao nekrolog dragom prijatelju Simi Matavulju, svom Šimi (1908), stigao je glas da je 22. januara 1909, na godišnjoj skupštini, konačno izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije i umetnosti. Lazi već nije bilo ni do čega, posebno akademskih zvanja i počasti.

Nekoliko meseci pre Julijanine smrti u oktobru 1909. izašle su sabrane Lazine "Pesme", u izdanju Matice srpske. U njima, prvi put, objavljena je "Santa Maria della Salute". Od tada ona je, uz Lenku, sinonim za Lazu Kostića, pesnika koji se, poražen od svega, kosmičkim krikom obraća venecijanskoj Bogorodici i sprema za susret sa miljenicom:

Oprosti, majko sveta, oprosti..

Interpretacije i analize ove pesme od tada ne prestaju. U jednoj od najpotpunijih knjiga koja se bavi tekstom i kontekstom Lazine najpoznatije pesme, čiji je autor dr Petar Milosavljević, pokazano je da je o "Santa Maria della Salute" napisano više tekstova nego i o jednoj drugoj pesmi ikojeg našeg pesnika. Od 1960. piše se cela jedna biblioteka, a samo u jednoj deceniji Milosavljević je izbrojao 15 značajnih radova. Pisano je sa filološke, biografske, strukturalne, komparativističke, stilske, versifikatorske, psihoanalitičke, simboličke i sa idejne strane...

Ostavši sam u prostranoj kući Palanačkih, na glavnom somborskom trgu, obilazeći porodičnu grobnicu u koju će ubrzo leći, Kostić je padao u depresiju, razočarenje kome nema leka. Književna kritika gotovo da ga je otpisala, javnost grubo odgurnula, a dragi prijatelji potpuno napustili.

Jedan od retkih dr Radivoj Simonović, ostaje uz Kostića do poslednjeg daha. Simonović pokušava da pomogne savetima oko obilne večere:

"Badava sam ja Lazi često govorio da to ne valja, da tako čine lavovi, da samo uveče jedu kad ulove što; ali lavovi žive samo 20 godina. Od prebogate večere dobio je pre vremena otok jetre i degeneraciju srca."

Nisu pomogli briga i lekovi dr Simonovića. Očigledno je zdravstveno stanje Lazino bilo ozbiljno ugroženo i krajem oktobra Kostić i njegov lekar odseli su u omiljenom hotelu Continental. Pregledao ga je čuveni bečki internista profesor Najser i odmah smestio u Cottage Sanatorium, u III paviljonu, na drugom spratu u sobu broj 86. Zabeležen je i ovaj prizor o kome svedoči dr Simonović:

"Kad je sa mnom pošao u Beč, pa kad ga je u hotelu hteo da pregleda profesor, Lazi iz nedara na zemlju ispadne ”San Matere Božije”, a ja mu ga dignem i dam. I u ostavštini sam našao jedan 'San Matere Božije'. Bila je to jevtina, neugledna knjižica, poput današnjih crkvenih kalendara, sa kojom će Kostić i otići na onaj svet."

Nastaviće se