Gospodar večnog grada

POŠTO je prešao preko severne Italije, Konstantin se na čelu svojih trupa lagano spustio prema Rimu. Kako beleže neki izvori, “večni grad” je dosta propatio tokom nekoliko godina Maksencijeve vladavine. Na Konstantina, koji je navodno bio pun saosećanja za drevnu prestonicu, tada osiromašenu i potlačenu, odnose se reči: “Život mu nije bio veseo dok je gledao patnju prestonice sveta”. U međuvremenu ni Maksencije nije oklevao, već je pripremio ogromnu vojsku, tako da je Rim štitilo 100.000 ljudi.

Još dok je boravio u severnoj Italiji, Konstantin je zauzeo Veronu, čiji su se branioci junački borili. Zarobio je ceo garnizon i bacio ga u lance kako bi osujetio mogućnost da se vrate Maksenciju i ponovo ratuju protiv njega. U ovom slučaju, njegova ljudskost i visoka svest o onome što je dobro za državu nisu dozvolili da zarobljenike liši života. Njihove mačeve je pretopio u okove i razrešio to pitanje. Verona se predala tek na vest da je drugi deo Konstantinovih trupa zaposeo Akvileju i Modenu.

Kada je došao pod bedeme Rima, Konstantin je ne časeći časa zaposeo njegove luke da bi glađu uneo razdor i pometnju u Maksencijevu vojsku u gradu i među stanovnike. Maksencije, koji od oca Maksimjana očito nije nasledio vojnički dar, izgubio je strpljenje ili podlegao panici, pa je izveo vojsku i preko Milvijskog mosta je prebacio na drugu stranu Tibra. Još dok je trajao prelazak, Konstantin je zašao iza leđa i napao. U bici 28. oktobra 312. godine on je odneo veliku pobedu. Oni koji nisu stradali od mača, našli su smrt u reci. U nastupu straha, Maksencije je pobegao i neslavno se udavio u Tibru.

Ovom blistavom pobedom Konstantin je dobio Italiju i severnu Afriku i postao neprikosnoveni gospodar zapada. Ovom pobedom njegov prestiž je bio potpun, pa je sve Maksencijeve odluke poništio. Budući da su Sever, Maksimijan i Maksencije bili mrtvi, sada su u Rimskom carstvu ostala trojica careva: Konstantin, Licinije i Maksimin Daja.

Na sastanku Konstantina i Licinija postignut je dogovor koji moderni istraživači označavaju kao Milanski edikt. Njime je hrišćanima dozvoljeno da slobodno veroispovedaju i da više ne strahuju od progona koji su obeležili tri prethodna stoleća. Hrišćanstvo će postati državna religija znatno kasnije, na izmaku IV veka, za vreme cara Teodosija I Velikog.

U Konstantinovoj odluci da se donese Milanski edikt, osim određenog verskog naboja - čije je dimenzije i značaj nemoguće precizno sagledati - može se videti i procena mudrog državnika. On je jasno, kao na dlanu, mogao uvideti pogrešnost politike koju su izabrali Dioklecijan i njegovi tetrarsi. Na delu se pokazalo da država više nije u stanju da uništi hrišćane koji su izrasli u veliku snagu. Kritična masa od šest ili sedam miliona, na ukupno pedesetak miliona stanovnika Rimskog carstva, bila je dovoljna da planove verski isključivih careva učini neostvarivim. U svakom slučaju, jedno je sigurno: izdavanje Milanskog edikta je jedan od najvažnijih datuma u svetskoj istoriji i događaj koji je povesnicu čovečanstva okrenuo u novom smeru.

U međuvremenu je dolazilo i do napetosti između dvojice savladara - Konstantina i Licinija. Obojica su bili svesni da će jednog dana neminovno morati da dođe do obračuna koji bi Rimskom carstvu ostavio samo jednog gospodara. Već tada se dogodilo da su u Emoni (Ljubljana), jednom od Licinijevih pograničnih gradova prema vladaru zapada, bili rušeni Konstantinovi kipovi.

Strpljenje je najpre izdalo mlađeg i preduzimljivijeg Konstantina, koji se na čelu svojih trupa zaputio prema Panoniji. Licinije ga je, međutim, dočekao spreman. Do teške i duge bitke došlo je nedaleko od Sirmijuma, kod mesta Cibala (današnji Vinkovci), u oktobru 316. godine. Uz velike napore, Konstantinu je pošlo za rukom da ga potisne s bojnog polja, pošto je iskoristio prednost koju je stekao kod Hijulskih bara. Obazrivi i iskusni Licinije, procenio je da je za njega u tom trenutku najbolje da se povuče. Najpre je s malom pratnjom stigao u Sirmijum, a onda, pošto je srušio most na Savi kako bi otežao kretanje protivničke vojske, zaputio se put istoka.

Licinijevo povlačenje je Konstantin shvatio kao priliku da okonča sukob sa svojim savladarom, pa je krenuo za njim. Ovoga puta, rešen da Konstantinu stane na put, Licinije, kojem nije nedostajala hrabrost, sačekao ga je u Trakiji. Da bi poboljšao svoj položaj, Licinije je za cezara i savladara izabrao izvesnog Aurelija Valensa. U novembru 316. godine, dve vojske su se našle oči u oči kod mesta Campus Ardiensis u Trakiji. U teškoj borbi nije bilo pobednika.

Oružje je zaćutalo i pristupilo se pregovorima. Postignut je dogovor da, osim Trakije, Konstantinu pripadne Balkansko poluostrvo, a da Licinije zadrži istočne provincije zajedno s Malom Azijom. Ishod ratovanja iz 316. godine bio je taj da je Konstantin nadzirao dve trećine Rimskog carstva, a Licinije samo jednu.

Posle ovih događaja bio je prekinut svaki saobraćaj između dva nejednaka dela koja su kontrolisali avgusti.

(Nastaviće se)