Sjaj grčkog istoka

JEDAN od prvih poduhvata koji je Konstantin Veliki preduzeo posle pobede nad Licinijem bilo je prebacivanje prestonice Rimskog carstva iz "večnog grada" na Istok. Reč je o potezu za koji moderni istraživači smatraju da je jedan od njegovih najvažnijih i najpromišljenijih. Na Konstantinovu odluku uticalo je nekoliko razloga: istočni deo Carstva bio je ekonomski razvijeniji i lakše je podneo krizu III stoleća; istočni deo je bio gušće naseljen; na Istoku se nalazilo nekoliko velikih gradova, nasuprot Zapadu koji je imao samo Rim i Kartaginu; hrišćanstvo je dublje korene uhvatilo na Istoku; na Istoku se nalazio najveći rimski takmac - Persija.

Još od vremena Dioklecijana postalo je vrlo jasno da Rim nije pogodan za prestonicu, a i sam Konstantin, dok je vladao Zapadom, više je boravio po logorima u Galiji nego u gradu na Tibru. Uostalom, postalo je jasno i da je Italija ne samo izgubila nekadašnji značaj nego da se nalazi u sveopštem propadanju.

ProuČavaoci istorije Rima ističu da je "večni grad", oholo i nadmeno uzdignut sa svojim starim povlasticama i teretom slavne prošlosti, bio zapravo mrtav. Nasuprot njemu, grčki Istok, sa svojim bogatstvom i sjajnom civilizacijom, jasno je pokazivao da je vitalniji deo Carstva. I, naposletku, ne bi trebalo potceniti ni Konstantinovo samoljublje i nastojanje da novi grad predstavlja simbol novog sveta. Ne kaže se uzalud da je strast za gradnjom, koja je u vremenima mira zamena za druge delatnosti, jedno od najjačih osećanja moćnih vladara. Uz to, bilo je očigledno da Konstantin nije mnogo voleo stari Rim.

Među nekoliko gradova kandidata za novu prestonicu, a to su bili Solun, Niš, Jerusalim, Sofija, Troja, Nikomedija i Vizantion, po nekima čak i Efes, Konstantin je izabrao Vizantion. Pošto je u septembru 324. godine pobedio Licinija i ostao jedini gospodar imperije, odlučio je da osnuje novi Rim, novu prestonicu u istočnim delovima Carstva, kao pandan starom Rimu.

On se, navodno, najpre odlučio za Troju, gde je i počeo da obavlja premeravanja terena i da obeležava linije utvrđenja. Onda mu se, prema legendi, u snu javio Bog i poručio da novu prestonicu podigne drugde, na mestu starog Vizantiona. Konstantin je poslušao savet i podigao je velelepni megalopolis. Moderni istraživači listom govore o "genijalnoj pronicljivosti" ili "genijalnom nadahnuću" njegovog osnivača. Na drugoj strani, zabeleženo je da su oni koji su vek posle Konstantina prolazili kroz Troju s mora mogli videti građevinu koju je car ostavio nedovršenu.

Zanimljiva legenda vezana je za osnivanje drevnog Vizantiona. Ona veli da je nekada davno jedna grupa žitelja grčkog grada Megare poželela da osnuje koloniju. Prethodno su posetili Delfe, kako bi u tamošnjem čuvenom proročištu dobili preporuku gde da postave kamen temeljac novog grada. Međutim, na pitanje na kom mestu da podignu koloniju dobili su jezgrovit, ali i krajnje zagonetan odgovor, upravo onakav po kakvim se proročište u Fokidi pročulo širom antičkog sveta. Sveštenica Pitija, na zlatnom tronošcu i iznad pukotine iz koje su izbijala mirisna isparenja, samo je izustila: "Preko puta slepih!" I, ništa više.

PomeŠanih osećanja i uzburkanih misli, dok su im u ušima odzvanjale tajanstvene reči delfskog proročišta, a njihov sadržaj ih zbunjivao, Megarani su pokrenuli svoje brodove i preko Egejskog mora ušli u moreuz Helespont (Dardaneli). Brodeći Mramornim morem, u čudu su se pitali šta bi Pitijina poruka mogla da znači.

Nadomak morskog tesnaca koji nosi naziv Bosfor, moreuza koji spaja Mramorno i Crno more, gde se gotovo dodiruju dva kontinenta, odjednom, jasno kao na dlanu, sinulo im je šta znači tajanstvena poruka iz Apolonovog hrama u Delfima. Proročica Pitija je slepcima nazvala osnivače Halkedona, grada na maloazijskoj obali Bosfora.

Za Vizantion, a kasnije i Carigrad, od naročitog značaja bila je prirodna luka u zalivu Zlatni rog. Najveći vizantijski istoričar Prokopije je u VI stoleću zapisao: "Zlatni rog je uvek miran, jer od prirode nije stvoren za oluje. A kada zimi duvaju oštri vetrovi na Bosforu, brodovi u Zlatnom rogu mogu da nastave da jedre bez kormilara i bez opasnosti".

GrČke kolonije na području Ponta bile su trgovački posrednik između Helade i nomadskih plemena koja su obitavala na prostoru južnoruskih stepa, kao i naroda nastanjenih na Kavkazu i istočnim obalama Crnog mora. Grčki trgovci vozili su iz Crnomorskog basena na svojim brodovima, kroz Bosfor, u Grčku i Malu Aziju žito i krzno, drvnu građu za brodove, med, vosak, ribu i stoku. Iz svojih gradova metropola oni su u oblast Crnomorja prenosili vino, maslinovo ulje, tkanine, keramiku i druge zanatske proizvode.

U daljoj istoriji drevnog grada na Bosforu bilo je uspona i padova i njegova sudbina bila je u najtešnjoj vezi sa stalnim konfrontacijama i ratovima koji su vođeni među grčkim državicama. U vreme snažnog širenja makedonske države, grad na Bosforu podržao je Aleksandra Velikog, ali je imao burnu povest u doba njegovih naslednika - dijadoha. Posle toga, Vizantion je ušao u interesnu zonu najveće onovremene svetske sile - Rima.

(Nastaviće se)