Svakom svoje verovanje

KONSTANTIN je reformisao i rimsku vojsku. On je 312. godine ukinuo pretorijansku gardu, što je na neki način bila politička nužnost. Nema sumnje da je država pretrpela znatan gubitak nestankom te moćne, ali u političkom smislu štetne i, po državne interese, katkad opasne formacije. Ipak, ustanovljena je nova telesna garda, čije su se jedinice na dvoru zvale shole. Na drugoj strani, stare velike legije su deljene na manje od 450 do 900 ljudi.

Najbolje trupe su bile smeštene u unutrašnjosti, u gradovima, dok su duž beskrajno razmaknutih granica boravili manji odredi. Konstantin je, u stvari, znatno smanjio pograničnu armiju, koja je do njegovog doba bila neprestano povećavana. Vojnici-graničari, postavljeni na limesu i stoga nazvani limitanei, kao nagradu za svoju službu dobijali su zemljišne posede. U vekovima koji su dolazili oni su imali veliku budućnost. U onovremenoj vojsci sve veći značaj dobijala je konjica.

U spoljnoj politici je takođe nastavljao ono što je uobičavao Dioklecijan. Na Zapadu, kojem su neprestano pretili varvari, uspešno je ratovao protiv Franaka, dok je na Dunavu suzbio Gote 332. godine. Za njegove vlade nastavlja se proces varvarizacije Rimskog carstva tako što su u pojedine oblasti naseljena neka plemena: Sarmati u podunavskim provincijama i u Italiji, a Vandali u Panoniji. Varvarizacija je, naravno, obuhvatila i rimsku vojsku, u koju su u velikom broju primani predstavnici različitih plemena. Neki od njih su u vreme Konstantina dospeli i na istaknute komandne položaje.

Konstantinovu pobedu nad Licinijem 324. godine oduševljeno su dočekali hrišćani iz istočnog dela Carstva. Evsevije iz Cezareje govori o svečanostima koje su priredili pobedniku u čast. On oduševljenje hrišćana izražava usklikom iz 98. Davidovog psalma: „Pojte Gospodu pesmu novu, jer učini čudesa!“ Posle Konstantinove konačne pobede, o hrišćanima je ostalo zabeleženo i sledeće: „Ljudi su se radovali sadašnjim dobrima i očekivali su buduća.“ U tim očekivanjima se nisu prevarili.

Opširnim ediktom, koji je uputio stanovnicima istočnih provincija, Konstantin je obećao velikodušne nadoknade za ono što su pretrpeli. U ovom aktu on nije propustio da podvuče i božju pomoć koja mu je omogućila da postigne presudnu pobedu. U jednom kasnijem pismu, takođe upućenom istočnim provincijama, Konstantin jasno govori o obnovi i izgradnji hrišćanske crkve, ali istovremeno pokazuje i svoju državničku veličinu tako što naglašava da ne namerava da progoni pristalice paganstva i prisiljava ih na prelazak u hrišćanstvo. U tom smislu, on sažeto zaključuje: „Svako neka veruje kako mu srce hoće!“

Kada su se razmatrali uzroci pobede hrišćanske crkve, koja je odolela najstrašnijim iskušenjima u prvoj četvrtini IV veka, dolazilo se do različitih zaključaka. To je postalo jedno od najtežih pitanja, koje je umnogome podelilo naučnike. Bilo je pokušaja da se ta pobeda protumači raspadanjem kasnoantičke kulture i relativno lakim trijumfom hrišćanstva nad svetom koji se rušio. Premda kasnije odbačena, ova teorija sadrži deo istine, ali ne ume da odgovori zašto se u tom sveopštem raspadu probilo upravo hrišćanstvo, a ne neki drugi od velikog broja kultova.

Na sličan način, ne daje pravi odgovor teorija koja u hrišćanskom uspehu vidi pobedu nad gornjim slojevima Rimskog carstva. Međutim, sačuvani izvori jasno pokazuju da se hrišćanstvo podjednako obraćalo svim slojevima rimskog društva i da nije nailazilo na pozitivan odjek samo kod najnižih slojeav.

Ni za trenutak ne treba gubiti iz vida da Konstancije Hlor i Konstantin od samog početka, dakle, ni onda kada ishod progona nije bio tako izvestan, nisu posegli za bilo kakvim represalijama. Tu vrstu svesti nikako ne treba potceniti. Jedan znalac Konstantina Velikog i njegovog doba je zaključio: „Ono što je privuklo veri ovog sina dekadencije, punog sujeverja i misticizma, nije bio prefinjeni teološki sistem Crkve, niti uzvišeni moral koji je propovedao Novi zavet, već ogromna vera u bezgraničnu Hristovu moć.“ Mnogi istraživači smatraju da je od neizmernog značaja činjenica što je Konstantin svojom državničkom lucidnošću u hrišćanstvu prepoznao budući oslonac Carstva.

Važan doprinos pobedi hrišćana dali su oni sami, svojim uglavnom čvrstim držanjem, visokim moralom i svešću da im pobeda pre ili kasnije ne može izmaći. Većina ondašnjih hrišćana pokazala je da je kadra da odoli i najtežim izazovima. Ovaj doprinos ne umanjuje ni činjenica što je u progonima manji deo verujućih u Hrista posrnuo. Hrabrošću da to javno i prizna, hrišćanska crkva je takođe pokazala svoju snagu. Kasnije držanje hrišćana, koji nisu razmišljali o nekakvoj osveti zbog onoga što su propatili, ostavilo je jak utisak i na pagane.

Kada se govori o pobedi hrišćanstva, ne sme se izgubiti iz vida jedna jednostavna činjenica. U plimi beznađa, koja je nastala zbog velike ekonomske krize III veka, pokolebani su neki dotadašnji verski sistemi i došlo je do procvata misticizma i sujeverja. U takvoj atmosferi nespokoja i sasvim neizvesne sutrašnjice, hrišćanstvo je nudilo jedan čvrst sistem o novom i jedinom putu do spasenja. Jer, ne treba zaboraviti da su put spasenja nudila i neka druga verska učenja - gnosticizam, neoplatonizam ili pojedini paganski mistični kultovi - ali ni izbliza tako ubedljivo kao hrišćanstvo.

BOŽJI NAMESNIK NA ZEMLjI

Konstantinu Velikom je svakako bilo stalo da se istakne njegov poseban položaj unutar hrišćanske zajednice. Zato mu nije smetalo da ga savremeni hrišćanski pisci upoređuju sa starozavetnim ličnostima, kakve su bile Avram ili Mojsije, i oslovljavaju kao božjeg namesnika na zemlji.

(Nastaviće se)