Strast poludele maćehe

NA Prvom vaseljenskom saboru došlo je do oštrog suprotstavljanja Arija i njegovih protivnika. Čini se da su u prvom trenutku arijanci preuzeli inicijativu, ali je njihov predlog za Simvol vere naišao na ogorčene proteste druge strane. Prema jednoj hrišćanskoj legendi, Nikola, episkop maloazijskog grada Mire, jedan od učesnika Sabora, u žaru diskusije navodno je ošamario Arija. Reč je o svetom Nikoli, koji je kasnije postao jedan od najpoštovanijih svetitelja hrišćanske crkve. Valja naglasiti da se u liku svetog Nikole zapravo kriju dve ličnosti: pomenuti Nikola iz IV i kasniji istoimeni episkop grada Mire iz VI veka.

Velika rasprava podigla se oko reči omousios (jedinosuštan, istobitan), koja je po mišljenju Arijevih protivnika govorila da je Hristos iste suštine sa Bogom Ocem i ravan njemu, upravo ono što su arijanci uporno odbijali. Arije i njegove pristalice su ostale u manjini i ubedljivo su nadglasani. Arije je isključen iz crkvene zajednice, njegovo učenje proglašeno je za jeres i on je osuđen na progonstvo u Ilirik na Balkanskom poluostrvu. Izuzev dvojice, Teone Marmaričkog i Sekunda Ptolemaidskog, svi episkopi su potpisali saborske zapisnike i anatemu bačenu na Arija.

Međutim, uskoro se pokazalo da je arijanstvo imalo veliki broj pristalica u istočnim oblastima Rimskog carstva. Ovo učenje je samo okrznulo zapadni deo imperije i ni izbliza nije izazvalo toliko sukoba među hrišćanima.

Na Saboru je rešeno i pitanje datuma praznovanja Vaskrsa, oko kojeg je u prva tri veka postojanja hrišćanstva dolazilo do velikih nesuglasica. Reč je o poznatim razlikama u opisu Hristovog života između takozvanih sinoptika, prve trojice jevanđelista, Matije, Marka i Luke, s jedne, i jevanđeliste Jovana, s druge strane. Oni nisu bili saglasni kada je u pitanju bio datum Hristove smrti - u pitanju je bila razlika od jednog dana.

Na Prvom vaseljenskom saboru doneta je odluka koja je bila obavezujuća za sve hrišćane, prema kojoj cela hrišćanska crkva treba da istog dana praznuje vaskrsenje Hristovo, dok se istovremeno osuđuju oni koji su slavili Pashu u isti dan kao i Jevreji i, uopšte, ne odobrava se zavisnost od Jevreja kada je reč o određivanju hrišćanske Pashe.

Konstantin je bio zadovoljan time što je na Saboru u Nikeji bar prividno bilo uspostavljeno jedinstvo hrišćanske crkve, za koje se on iskreno i zdušno zalagao. Zato je želeo da učesnicima priredi imresivan prijem u svojoj palati u Nikomediji, koja nije bila tako daleko od Nikeje. Taj događaj se vremenski podudario s veličanstvenom proslavom 20-godišnjice od Konstantinovog dolaska na vlast.

Evsevije iz Cezareje ushićeno opisuje tu proslavu i prijem i poredi ga s veličajnošću nebeskog carstva. Naposletku su episkopi s radošću primili darove koje im je car spremio i uručio svakom pojedinačno. Pre odlaska, Konstantin ih je još jednom pozvao kod sebe i predočio da i ubuduće čuvaju mir među sobom i izbegavaju mučne sporove.

Održavanje Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji bio je jedan od najvažnijih događaja u životu hrišćanske crkve. Sabor je postigao svoj cilj, uprkos tome što na njemu nisu mogli da budu prisutni svi episkopi hrišćanske vaseljene i što su se pokazale i neke negativnosti.

O znaČaju Sabora na poseban način govori jedna rečenica iz Konstantinovog pisma hrišćanskoj zajednici u Aleksandriji. Ostalo je zapisano: "Ono što je odlučilo tri stotine episkopa nije ništa drugo nego božja reč, jer je Duh sveti, koji je prisutan u tim ljudima (učesnicima Sabora) učinio vidljivom božju volju!"

Vrednost navedenih reči nije umanjilo ni to što se sukob ponovo razbuktao i u sledećih pedesetak godina iz temelja potresao Crkvu, pa čak i zapretio da hrišćanstvo razbije u više različitih i suprotstavljenih konfesija.

Dramatični događaji u privatnom životu Konstantina Velikog, 326. godine, okončani su porodičnom tragedijom. Premda o njima govori nekoliko izvora, sačuvani podaci ne dopuštaju da se sasvim pouzdano utvrdi istorijska istina. Osim Konstantina, umešani su njegov sin Krisp, rođen 305. godine u konkubinatu ili možda i braku s Minervinom, i careva druga supruga Fausta, kći avgusta Maksimijana, koja se za imperatora udala 307. godine. Navodno je došlo do ljubavne veze između maćehe i pastorka, pa je Konstantin pogubio najpre Krispa, a nedugo zatim i Faustu.

Neki izvori naglašavaju da je Krisp, koji se već istakao kao odličan ratnik, bio zapravo nevin i da je stradao zbog ljubavnog ludila koje je obuzelo Faustu. On nije odgovorio na maćehine izlive uskomešane strasti, što je njenu ljubav u tren oka pretvorilo u mržnju, pa je oklevetala pastorka da je u više navrata pokušao da je napastvuje. Razgnevljeni Konstantin, naredio je da njegov sin bude pogubljen, što je i učinjeno 326. godine u Puli. Fausta je navodno bila uhvaćena u preljubi s nekim glasnikom, pa su je po muževljevoj zapovedi iste 326. godine njeni evnusi udavili u vrelom kupatilu.

Zanimljivo je da je i u srpskom srednjovekovlju kružila slična pripovest, a njeni junaci su kralj Milutin, njegov sin i prestolonaslednik Stefan Dečanski i mlada vizantijska princeza Simonida. Zabeležio ju je Grigorije Camblak u Žitiju Stefana Dečanskog.

(Nastaviće se)