Slavljen među apostolima

OPŠTE je uverenje da u poslednjoj deceniji svoje vladavine Konstantin nije bio više onaj isti kao u naponu snage. Sumirajući njegovu tridesetogodišnju vladavinu, od 306. do 337. godine, jedan možda isuviše rigorozni pisac kaže da je Konstantin bio izvrstan u prvoj deceniji, da je postao razbojnik u drugoj, a u trećoj i poslednjoj da je bio dostojan imena pupillus (sirotan) jer se bez mere razbacivao novcem.

Konstantinova namera bila je da rimsku državu ostavi trojici sinova: Konstantinu, Konstanciju i Konstansu. Neki istraživači se nisu uzdržali a da ne primete kako je Konstantin pokazao neobično pomanjkanje maštovitosti prilikom davanja toliko sličnih imena trojici svojih sinova. O nesumnjivom samoljublju možda ne bi trebalo ni trošiti reči. Kako bilo, stari car je odredio da najstariji Konstantin II dobije Galiju, Španiju i Britaniju, srednji Konstancije Aziju i Egipat, a najmlađi Konstans Afriku, Italiju i Panoniju.

Konstantin Veliki se razboleo u jeku priprema za rat protiv persijskog vladara Šapura II. U početku se bolest nije mogla ni naslutiti jer je iskazivao uobičajenu delotvornost, čvrstinu i izdržljivost koje su ga učinile legendarnim među njegovim ljudima. Negde posle Vaskrsa 337. došlo je do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja, pa je najpre tražio leka u toplim kupkama Istoka, ali je očekivani oporavak izostao.

Tek tada, kada je shvatio ozbiljnost bolesti i postao svestan da mu se bliži neumitni kraj, naložio je da ga prime kao katihumena, odnosno onog koga pre krštenja treba poučiti osnovnim istinama hrišćanske vere. Bilo je to u crkvi Svetih mučenika u Helenopolju, nekadašnjem Drepanumu, koji je u čast Konstantinove majke Jelene, upokojene neku godinu pre sina, nazvan po njoj. Posle toga je trebalo bolesnog cara prebaciti u Carigrad, ali je on sam ubrzo uvideo da nije u stanju da stigne do planiranog odredišta. Dospeo je do vile Ahirona nadomak Nikomedije i shvatio da je došao trenutak koji je toliko odlagao, trenutak kada je trebalo da primi sveto krštenje.

Pozvao je mesne episkope i obratio im se rečima: "Dugo očekivani čas konačno je stigao, onaj kojem sam se nadao i molio se da u njemu od Boga dobijem spasenje. Sada i ja, takođe, mogu da dobijem blagoslov pečata koji nosi besmrtnost, pečata samog spasenja. Mislio sam da ga primim u vodama reke Jordana, ali je Bogu, koji zna šta je za nas najbolje, milo da to bude ovde. Neka onda bude tako i bez odlaganja; i neka bude volja Njegova, koji je gospodar života i smrti, da moje postojanje ovde bude produženo, ja ću prihvatiti od sada pa nadalje način života koji odgovara služenju Njemu".

Tu ga je krstio episkop Evsevije Nikomedijski, a kada je svečani čin obavljen "car se odenuo u blistavo belu odeću, koja je sijala poput same svetlosti, legao na postelju i", kako dalje beleži njegov biograf Evsevije iz Cezareje, "odbio da se ikada više ogrne purpurom".

Oprostivši se od visokih činovnika, Konstantin Veliki je preminuo poslednjeg dana Duhova 22. maja 337. godine, negde oko podneva. Usledio je nekontrolisani izliv žalosti njegovih gardista i careve okoline. Čula su se zapomaganja vojnika, koji su ga naročito voleli, a došlo je i do scena masovne histerije, koje katkad prate smrt velikih istorijskih ličnosti. Tako je zabeleženo kako su neki ljudi cepali odeću i neutešno ridali, dok su se oficiri potišteno i patetično žalili da su ostali siročad.

PoŠto je preminuo, Konstantinovo telo bilo je najpre položeno u zlatni kovčeg ukrašen purpurom, a onda su vojnici careve zemne ostatke preneli u Konstantinopolj i izložili na visoku platformu u glavnoj dvorani carske palate. Kovčeg je bio obasjan svetlošću baklji koje su bile smeštene u zlatna ležišta, pa je prema Evseviju iz Cezareje sve to "pružalo čudesan prizor kakav nijedan smrtnik nije imao na zemlji otkako je sveta i veka".

I sam Konstantin se postarao da sve brižljivo pripremi za taj čin. Neki naučnici s pravom zapažaju da se i u tome može prepoznati njegovo hrišćansko držanje. Očito je da ga je misao na smrt zaokupljala veoma rano, jer je već pri gradnji crkve Svetih apostola u Carigradu sebi pripremio grobnicu.

Trebalo je da carev sarkofag stoji u mauzoleju spojenom s crkvom, tačno između dva niza od po šest nadgrobnih ploča posvećenih uspomeni na dvanaestoricu apostola. Na taj način bi Konstantin bio trinaesti apostol. Velikog cara je pratio vrlo zvučni pridev koji je imao posebno značenje: on je udostojen epitetom "ravnoapostolni". Uz to, naziva se i "trinaestim apostolom".

Na hrišćanskom istoku je Konstantin Veliki proglašen za sveca i praznuje se 21. maja po julijanskom, odnosno 3. juna po gregorijanskom kalendaru. Za razliku od istočne, zapadna Crkva, koja ga je vrlo često koristila u svojoj crkvenopolitičkoj argumentaciji, nije ga uvrstila u skup svojih svetaca.

U Vizantiji je kasnije postojao svojevrstan običaj da se mnogi carevi koji su sedali na presto Konstantina Velikog pozdrave kao "novi Konstantin". Istina, samo retki među njima su uspeli da dostignu vladarsku i ljudsku veličinu tog teško dostižnog uzora. Čak deset vizantijskih careva je nosilo njegovo ime.

(Nastaviće se)