Molba caru Konstanciju

SMRT Konstantina II, koji je 340. godine poginuo u ratu protiv mlađeg brata Konstansa, ne samo da je na vetrometini ostavila samo dvojicu umesto trojice careva, nego je i Konstansu, sada gospodaru oko dve trećine Carstva, donela značajnu prevagu u odnosu na Konstancija. Ako se zna da je mlađi brat sledio nikejsku dogmu, ovakva promena je mogla da obodri protivnike arijanaca. Papa Julije je zamolio Konstansa da ubedi brata u potrebu sazivanja sabora na kojem bi se okupili episkopi iz oba dela Carstva.

Ova inicijativa je uspela i dogovoreno je da se sabor održi u Serdici (Sofija), gradu na Konstansovim teritorijama, ali vrlo blizu uz granicu. Tu su se u jesen 342. ili 343, godina je ostala sporna, sastale obe grupe. Oko 90 episkopa sa Zapada predvodio je Osije Kordobski, tada u veoma dubokoj starosti, dok su papu zastupala dva prezvitera. Među ovim episkopima su bili i Evterije iz Sirmijuma (Sremske Mitrovice), Amantije iz Viminacijuma (Kostolac), Ursakije iz Singidunuma (Beograd), Makedonije iz Ulpijane (Lipljan) i Gaudencije iz Naisusa (Niš).

Broj istočnih episkopa je bio nešto manji, između 75 i 80, a budući da je Evsevije Nikomedijski, koji je u međuvremenu postao i carigradski prvosveštenik, preminuo 341. godine, predvodili su ih Stefan Antiohijski i Akakije iz palestinske Cezareje, dok su se uz njih nalazila i dvojica Konstancijevih visokih činovnika.

Međutim, od samog početka sabor se podelio i nije održana nijedna zajednička sednica jer su istočni episkopi odbili da budu zajedno s nekim episkopima koji su osuđeni na Istoku, a takvi su bili Atanasije Aleksandrijski i Marcel Ankirski. Štaviše, oni su pod okriljem noći pobegli u Filipopolj (Plovdiv) i tamo održali svoj sabor na kojem su ponovo osudili Atanasija, ali i papu Julija i Osija Kordobskog. Uz to, doneli su i simvol vere koji je bio negde između arijanskog i nikejskog.

Zapadni episkopi koji su ostali u Serdici održali su sabor na kojem su opravdali Atanasija Aleksandrijskog, ali i neke episkope koji su na Istoku već bili osuđeni kao jeretici. Ovaj sabor je doneo i 21 kanon (pravilo), koji su ušli u korpus opštepriznatih i obaveznih kanona. Učesnici sabora su uputili i jedno pismo Konstanciju u kojem ga mole da se postara da prestanu spletke i nasilje pojedinih episkopa protiv svoje sabraće, ali i da se državne vlasti ne mešaju u crkvene poslove.

Međusobna izopštenja vodećih ljudi na Istoku i Zapadu u znatnoj su meri pokvarila odnose između dve hrišćanske polovine. Car Konstancije je stao na stranu istočnih crkvenih uglednika i onemogućio je da se neke od odluka sabora, pre svega one o povratku rehabilitovanih episkopa na svoje stolice, sprovedu. Sada se umešao mlađi brat Konstans i pružio dragocenu podršku "atanasijevcima" u borbi za njihova prava.

Izgledalo je da će lagano doći do smirivanja strasti i postepenog otopljavanja odnosa između istočnih i zapadnih episkopa. Međutim, mladi Konstans, koji je imao zasluge za stišavanje verske bure, izgubio je život. On je u januaru 350. godine pao kao žrtva zavere kojoj je prethodilo snažno nezadovoljstvo u vojsci. Dok se Konstans nalazio u lovu, priređena je gozba na kojoj je jedan od vojnih zapovednika, oficir germanskog porekla Magno Magnencije, obukao purpurnu odoru, a prisutne zvanice su ga proglasile za cara. Čuvši za novonastale događaje, Konstans se dao u bekstvo i zaputio ka Španiji, ali je sve bilo uzalud. Čete njegovog protivnika su ga stigle u planinskim predelima Pirineja, uhvatile i nemilosrdno likvidirale. Ponovo je nastupio veoma kritičan trenutak za Carstvo.

Na vest o bratovljevoj pogibiji i opasnoj uzurpaciji na Zapadu, Konstancije je dobro shvatio da njegova reakcija ne sme izostati. Znao je da je pobunjeni vojskovođa Magnencije sa svojim odredima u tom trenutku veća pretnja imperiji nego moćna Persija. Na čelu velike vojske napustio je Istok i krenuo put Zapada, da bi 28. septembra 351. godine, u krvavoj bici kod Murse (Osijeka), savladao uzurpatora. Podaci da je tom prilikom Magnencije izgubio 36.000, a Konstancije 24.000 vojnika preterani su, ali se bez sumnje radilo o jednoj od najvećih bitaka u kasnoantičkom razdoblju.

Tako je 351. godine Konstancije postao jedini gospodar Carstva. Njegova braća Konstantin II i Konstans bili su mrtvi. Budući bez sina naslednika, Konstancije je morao da povede računa o tome kome će kasnije pripasti presto. Najpre je iste, 351. godine, svog brata od strica Gala, koji je zahvaljujući bolešljivosti preživeo porodični masakr iz 337. godine, naimenovao za cezara Istoka. Ovaj je, međutim, iskazao preteranu sklonost ka nasilju i zaveo neku vrstu strahovlade, pa nije izostala ni Konstancijeva reakcija. Bez mnogo sentimentalnosti i rođačke bolećivosti, poslednji živi sin Konstantina Velikog je 354. godine hladnokrvno naredio Galovo ubistvo.

(Nastaviće se)