Zapad silom umiren

POSLE pogibije Konstansa i Konstancijeve pobede nad uzurpatorom, 351. godine, usledio je novi uspon arijanskog učenja. Ponovo se državna verska politika našla u rukama jednog čoveka, a jedini gospodar Carstva bio je naklonjen arijancima. U početku se, ipak, činilo da su strahovanja Atanasija Aleksandrijskog i njegovih verskih istomišljenika preterana. Konstancije mu je poručio da će, shodno želji svog poginulog brata, uvek biti spreman da pomogne. Istina, i Atanasije se prethodno poneo časno tako što je odbio saradnju koju mu je ponudio uzurpator Magnencije i svojoj pastvi preporučio da se moli za Konstancija, što je bio gest koji je car morao da poštuje.

U to vreme je preminuo i papa Julije koji je uvek podržavao Atanasija, ali je i njegov naslednik Liberije zadržao isti odnos prema vodećem bogoslovu. Novi papa je predložio Konstanciju sazivanje sabora u Akvileji kojim bi se izgladile nesuglasice između zapadnih i istočnih bogoslova. Međutim, car je to vešto izbegao i organizovao je dva skupa, u Arlu 353. i Milanu 355. godine, na kojima je izbegao teološku raspravu već je samo zahtevao osudu Atanasija Aleksandrijskog.

Konstancije je papi Liberiju najpre poslao bogate darove kako bi ga pridobio na svoju stranu, ali je ponosni rimski prvosveštenik odbio da ih primi. Razgnevljeni car je naredio da se papa silom dovede u Milano i došlo je do oštre prepirke. Liberije je ponovo odbio da osudi Atanasija Aleksandrijskog za koga je Konstancije rekao da je bezbožan i da se njegova drskost ne može opisati. Car je pribegao poslednjoj meri: poslao je papu u progonstvo u Trakiju.

Kada je silom umirio Zapad, Konstancije se okrenuo Atanasiju koji je još boravio u Aleksandriji. Na zastrašivanja i pretnje on je mahnuo carevim blagonaklonim pismom punim obećanja. Propao je i pokušaj da se izazove ustanak u Aleksandriji, pa je cara i njegove saradnike izdalo strpljenje i pribegli su najgrubljoj sili. Odred vojnika je, u februaru 356. godine, upao u jednu crkvu u kojoj je Atanasije prisustvovao liturgiji. U opštoj pometnji, Atanasije je uspeo da izmakne razbesnelim vojnicima i utočište nađe u pustinji, kod monaha koji su ga oduševljeno dočekali. Radilo se o bogoslovu koji je bio neprikosnoveni autoritet u čitavom hrišćanskom svetu.

U ovim godinama se kod hrišćana borba manje vodila oko dogmatskih stvari vezanih za odnose među licima Svete trojice, a više oko priznavanja ili osude Atanasija Aleksandrijskog. To je, negde oko 356. godine, prekinuo Aecije koji se vratio najradikalnijim postavkama Arijevog učenja. On ne samo da nije priznavao da je Isus Hristos jednak Bogu Ocu nego je odbijao da prizna i da mu je uopšte sličan. Međutim, njegovo učenje nije naišlo na preveliki odjek i više je doprinelo slabljenju i raspadanju arijanskog bloka nego što je moglo da mu ulije novu snagu.

U međuvremenu se pokazalo da je u progonstvu popustila odlučnost pape Liberija, koji je prihvatio jednu od arijanskih formula i čak se odrekao prijatelja Atanasija Aleksandrijskog. Sada je Konstancije, gord na svoju pobedu nad papom, pozitivno odgovorio na njegovu molbu i dozvolio mu povratak u Rim 358. godine. Liberije je, istina, potisnuo Feliksa koji ga je u odsustvu zamenjivao, ali je njegov ugled bio trajno narušen i nije sezao dalje od rimskih bedema.

Nova generacija radikalnih arijanaca je izašla sa učenjem koje u potpunosti negira božansku prirodu Isusa Hrista, što je naišlo na veliko neodobravanje ne samo u Galiji i severnoj Africi nego i među samim Arijevim sledbenicima. To je imalo za posledicu da ojača jedna sasvim umerena struja koja je bila bliža nikejskoj dogmi nego radikalnom arijanstvu. Njoj se priklonio čak i sam car, pa je potvrđena na saboru u Sirmijumu 358. godine.

Jedna grupa arijanskih episkopa predložila je Konstanciju da upriliči dva crkvena sabora, jedan na Istoku a drugi na Zapadu, koji bi zasedali u isto vreme.

U leto 359. godine u Riminiju se okupilo 400 episkopa sa Zapada, ali je nedostajao prvosveštenik Rima. U početku je sabor krenuo iznenađujućim tokom jer su prevagu odnele pristaše nikejske dogme, što je zapretilo da osujeti careve planove. Nastala je pometnja, pa su obe grupacije poslale svoje delegacije na Istok, dok je velika većina učesnika čekala njihov povratak. Tamo je, međutim, caru i njegovim saradnicima uspelo da otupe rešenost pristalica nikejske dogme i privole ih da potpišu formulu koju je uobličila komisija u Sirmijumu, a koja je bila antinikejska. Kasnije su tu formulu, ne bez pritiska, potpisali i episkopi koji su sedeli u Riminiju.

Na drugoj strani, krajem septembra 359. godine, u Selevkiji su se sastali istočni episkopi, njih 150 na broju. Posredovanjem samog cara usvojena je formula koja je u međuvremenu potpisana u Riminiju. Ni ovaj skup nije prošao bez osuda na progonstvo onih koji su bili nepopustljivi. Najzad, sve što se desilo dalo je za pravo Konstanciju da veruje kako je na početku njegovog desetog konzulata, 1. januara 360. godine, uspostavljen religijski mir. Pokazalo se da je careva volja odlučivala neograničeno, ne samo u državi nego i u Crkvi.

Nikejski simbol vere našao se na najnižim granama. Ipak, uprkos revnosnom traganju, carevi ljudi nisu uspeli da pronađu njenog "poslednjeg" branioca Atanasija Aleksandrijskog.

(Nastaviće se)