Pretnje nebeskog suda

POSLEDNJE godine života Atanasija Aleksandrijskog ili Atanasija Velikog, kako ga crkva s razlogom naziva, podudaraju se s usponom Vasilija, episkopa Cezareje u maloazijskoj oblasti Kapadokiji. Radilo se o intelektualcu prvoga reda, koji je stekao najbolje moguće obrazovanje kako pagansko, u Platonovoj akademiji u Atini, tako i hrišćansko. Njegova harizma i autoritet doneli su mu ogroman ugled među hrišćanima i učinili da se državna vlast, u uverenju da joj može biti od koristi u verskoj politici, zainteresuje za njega.

Jedan od vodećih ljudi u Carstvu, velikodostojnik Modest, sastao se s njim i bio je zapanjen Vasilijevim nadmoćnim držanjem. On je najpre pokušao da ga pridobije učtivim nagovaranjem, a onda je, izgubivši strpljenje i u nastupu ljutine, prešao na otvorene pretnje. Međutim, ništa nije moglo pokolebati Vasilija Velikog u verskim uverenjima.

Ni car Valens nije ostao ravnodušan, pa je, prolazeći kroz maloazijske provincije na Bogojavljenje 372. godine, došao u Vasilijevu episkopiju i prisustvovao liturgiji koju je ovaj služio povodom velikog hrišćanskog praznika. Budući da mu je odmah bilo jasno da bi svaki pokušaj ubeđivanja da prihvati neke arijanske dogmatske postavke bio uzaludan, car ga je ne samo ostavio na stolici u Cezareji nego mu je darovao zemljišni posed na kojem je Vasilije podigao neke dobrotvorne ustanove.

Vasilije Veliki, njegov brat Grigorije, episkop Nise, zatim Grigorije Nazijanski i Amfilohije iz Ikoniona, kao i još nekoliko bogoslova, često se označavaju terminom „mladi nikejci“. Njihova ogromna zasluga ležala je u činjenici da su svojim bogoslovskim radom pripremili teoretsku podlogu na koju se oslanjao Drugi vaseljenski sabor.

Iz ovog vremena čuven je jedan san koji je usnio sveti Jeronim, učeni egzegeta i prevodilac Biblije s hebrejskog i grčkog na latinski, u snu se našao pred nebeskim sudom. Kada su ga upitali za veru, on je odgovorio da je hrišćanin. Predsedavajući sudija ga je optužio da laže i da je ciceronijanac, dakle, poklonik paganskih pisaca i paganske kulture, a ne hrišćanin. Onda su ga izložili bičevanju, pa je Jeronim jaukao i zavapio tražeći božju pomoć. Potom se zakleo da nikada više u ruke neće uzeti Cicerona i ostale paganske pisce, već će se okrenuti božanskim knjigama. Kako piše, ramena su mu se tresla od straha i po buđenju je još osećao udarce.

Teodosija I nisu bez razloga smatrali novim Konstantinom, jer je posle prvog hrišćanskog cara on učinio najviše za verujuće u Hrista. Već u februaru 380. godine objavio je glasoviti edikt u kojem se na nedvosmislen način izjasnio u korist hrišćanstva tako što je naglasio da mu je želja da svi narodi kojima vlada žive u religiji koju su prenosili apostoli Petar i Pavle. Ovaj edikt, za koji se ne može reći da je prožet verskom trpeljivošću, hrišćanstvo je promovisao kao državnu religiju.

Teodosije I je organizovao Drugi vaseljenski sabor u maju 381. godine u Carigradu. Bilo je prisutno sto pedeset episkopa, dakle, dvostruko manje nego na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine. Na ovom saboru arijanstvo je konačno likvidirano. Istina, ono nije sasvim nestalo, ali je u potpunosti izgubilo onu snagu koju je imalo tokom većeg dela IV veka.

Teodosije I je još nekim merama pokazao koliko je prednost davao hrišćanstvu na štetu paganstva. On je zatvorio drevno proročište u Delfima, jedan od osobenih simbola antičkog sveta, iz istog razloga ukinuo je i znamenite Eleusinske misterije, a 394. godine zabranio je olimpijske igre. Proći će punih hiljadu pet stotina godina dok u Atini 1896. ne budu organizovane prve olimpijske igre modernog doba. Zakonom iz 381. zabranio je sve krvne žrtve, a 8. novembra 392. godine je zakonom zabranio bilo kakve paganske kultove.

Ove mere nisu prošle bez protesta. Najjače nezadovoljstvo bilo je u Italiji, gde su ostaci paganstva još pokazivali veliku žilavost. Međutim, posredi su bili očajnički izlivi protivljenja, koji više ništa nisu mogli da promene. Zbog toga se ne može poreći istinitost jednostavne rečenice koju je izrekao paganski retor Libanije: „Paganski sveštenici moraju da ćute ili umru!“

Već u IV veku Evsevije iz Cezareje je izneo mišljenje da su hrišćanstvo i Rimsko carstvo bili kao stvoreni jedno za drugo. Veličajući Konstantina Velikog, koji je po njegovom mišljenju ostvario namere božjeg Proviđenja, on je isticao da je Avgust, s jedne strane, ujedinio svet pod rimskom vlašću, a da je Isus Hristos, s druge strane, to isto uradio pod božjom vlašću. Onda ih je Konstantin spojio u okvirima hrišćanskog društva koje je postalo sveopšte. Pri tom su Crkva i Carstvo postali jedno, pa je ovozemaljsko carstvo predstavljalo odraz nebeskog carstva.

Kraj