Potera za sinom Rastkom

O srednjovekovnim vladarima Srbije (župani, kraljevi i carevi, potom knezovi i despoti) istorija, uglavnom, obiluje podacima. Neretko se znaju i detalji. Međutim, kada je reč o njihovim ženama, ti podaci su veoma, veoma oskudni. Pa ipak, te žene umnogome su određivale sudbinu države. Stoga važno mesto u nacionalnoj istoriji pripada i ženama srpskih vladara.

Prvim bračnim vezama naših vladara sa stranim princezama obezbeđivan je mir, bar za neko vreme, sa zemljom iz koje je princeza poticala, kao i druge pogodnosti, ali je skoro redovno s tog dvora stizao i snažan uticaj na politiku vladara Raške. Vladarke su to znale da iskoriste.

Veliki župan Stefan Nemanja (vladao od 1166. do 1196) bio je najznačajniji među srpskim vladarima 12. veka. Njegova je glavna zasluga što je ujedinio srpske zemlje pod vlašću svoje porodice. Raška je izbila na Jadransko primorje i tako u svoj sastav uključila dukljansku kraljevinu. Istovremeno, Nemanja je proširio svoju teritoriju, osvajajući vizantijske (grčke) pogranične oblasti na istoku i jugu. Ovladavši delom moravsko-vardarske kotline, Srbija dobija važnu saobraćajnicu koja je spajala srednju Evropu s Carigradom i Solunom, pa tako i s Bliskim istokom. Ovakav geostrateški položaj je i tada, a i kasnije, do naših dana, srpskom narodu donosio česte nedaće, ratove i stradanja.

Stefan Nemanja je bio mudar državnik i neustrašivi ratnik. Odnosio je pobede nad Vizantincima, ali i gubio. Tada bi, za spas svoje države, s konopcem oko vrata, bosonog, izlazio pred cara Manojla Prvog i spasavao Rašku i Rašane... Pa ipak, iako je od početka imao jake inostrane veze, Nemanja je, kako izgleda, za ženu odabrao Srpkinju.

O poreklu prve srpske županke postoje sporenja. Ava Justin Popović (Ćelijski), sada među svetima, u Žitiju svetih tvrdi da je Ana bila kći Romana Četvrtog, epirskog „kralja“ (1168-1171). Međutim, poznato je da Vizantinci nisu imali titulu kralja, već je posle carske dolazila titula despota. Drugi, pak, iznose verziju da ona potiče iz neke srpske vlastelinske porodice. Bilo kako bilo, Ana je svojim životom dokazala da je prava Srpkinja, prava Rašanka, prva, žena prvog čoveka Raške.

Nemanja i Ana su imali šestoro dece. Najpre dva sina (Vukana i Stefana), pa tri kćeri, od kojih se zna ime samo najstarije (Vuka, u monaštvu Efimija). Jedna od kćeri kojima ne znamo ime bila je udata za Manojla, brata epirskog cara Mihaila Anđela, a druga za bugarskog cara Konstantina Asena. Najzad, oko 1175. godine, na svet dolazi najmlađi sin, Rastko, potonji i večni Sveti Sava.

Srbija je bila siromašna, neizgrađena, prilično „varvarska“, kako su je videli Vizantinci i ne samo oni. Život velike županke Ane nije se mnogo razlikovao od života ostalih plemkinja, a ovih opet od života sebarki (seljanki). Muža je bodrila i podržavala, decu vaspitavala i, kako su sve više rasla, strepela za njih.

Rastko je bio njena posebna radost. Voleo je da razgovara s majkom, bio je ljubopitljiv, što je Ana podsticala. Već u 15. ili 16. godini mogla je biti ponosna na njegovu zrelost.

Kako li je velika županka Ana, uz strepnju, morala biti ponosna, na primer, kada su predstavnici te, po nekim susedima, „varvarske“ zemlje Raške, njen muž Nemanja s bratom Stracimirom i sinovima, u Nišu, 1189. godine, dočekali Fridriha Prvog Barbarosu, nemačkog cara, predvodnika krstaša!? Nepismeni Barbarosa mogao je samo da „zine od čuda“ videvši i pripitomljene jelene! Uzgred, Barbarosa je, prilikom jela, radije upotrebljavao svoj nož, nabadajući na njega meso, koje je jeo rukama, nego ponuđenu zlatnu viljušku.

Iako su otac i majka verovali da će Rastko biti dobar knez Travunije (Trebinje) i da će, umesto strica, kneza Miroslava, vladati Zahumljem, on je pobegao na Svetu goru. Tada je Ana ispoljila izuzetnu odlučnost ne bi li ga vratila, tražeći od Nemanje da organizuje poteru. Molila je Nemanju da pošalje najpouzdanije i najspretnije vojvode da ga stignu. Određenu pratnju - poteru gotovo je preklinjala da joj dovede sina. Na žalost roditelja (samo u tom trenutku), ali na slavu Gospoda i sreću i spasenje verujućeg roda srpskoga, knez Rastko je postao monah Sava. Svi istočni hrišćani imaju pravoslavlje, a Srbi još i svetosavlje.

Na državnom zemaljskom Saboru u Rasu, 25. marta 1196. Nemanja se svojevoljno odrekao vlasti u korist srednjeg sina Stefana. Dobro države bilo je iznad svega. Stefan je još ranije bio oženjen Evdokijom (Jevdokijom), kćerkom potonjeg cara Aleksija Trećeg Anđela, koji je, stupivši na tron, odlikovao Stefana dostojanstvom sevastokratora. Najstariji sin Vukan (Vuk) dobio je, još za vlade očeve, s titulom veliki knez, tri oblasti: Duklju i Trebinje, Hvostno kod Peći i Toplicu.

I Nemanja i Ana su se zamonašili. Veliki župan Stefan postao je monah Simeon i povukao se u tek sagrađenu crkvu Svete Bogorodice, manastira u Studenici. Velika županka Ana postala je monahinja Anastasija. Živela je u Bogorodičinom manastiru u Pazaru. Po upokojenju, nakon nekog vremena, sahranjena je u Studenici.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNjIGU „Žene srpskih vladara“ u izdanju IP „Naša priča plus“ i „Patam“ možete naručiti na telefone 011/614-2879 i 065/2220609 i na e-mail teamart@patambooks.com