Tašta tutor kralju!

Za presto su se borili Vladislav, Dragutinov sin, Stefan, Milutinov sin iz prvog braka sa srpskom princezom Jelenom, i Konstantin, Milutinov sin iz braka s Anom Terter.

Oslobodivši se tamnice, Vladislav je na severu, u očevoj oblasti, dočekan s radošću i smatran je zakonitim naslednikom. Konstantin se u Zeti proglasio za kralja, ali nije imao mnogo pristalica. U centralnoj Raškoj učvrstio se Stefan i to zahvaljujući „Božjem čudu“. Naime, zbog toga što je svojevremeno ustao protiv oca, Milutin je naredio da Stefan bude oslepljen. Međutim, u izgnanstvu u Carigradu, gde je boravio sa ženom i decom, Stefan je brižljivo krio pravo stanje, sve do očeve smrti, kada je mogao da objavi da je, božjim proviđenjem, povratio vid. Istina je, svakako, bila u tome što se dželat smilovao, pa su nesrećnom kralju samo kapci bili povređeni.

U borbama sa braćom na kraju je Stefan trijumfovao. Iako na severu, Vladislav Drugi se, 1321. godine, proglasio za kralja Srbije. Smatrao je sebe kraljem do 1325. kada je, u odlučnoj bici sa Stefanovim trupama, bio potučen a njegove snage razbijene. Umro je u Ugarskoj kao prognanik 1326. ili 1336. godine. Stefan se s bratom Konstantinom brzo obračunao, tokom 1321. godine. Pobedio ga je u boju i Konstantin je ubijen u bekstvu.

Stefan, kasnije prozvan Dečanski, zvanično je postao kralj 6. januara 1322. godine (po starom kalendaru). Svečano krunisanje obavio je arhiepiskop Nikodim, i Srbija je dobila kralja Stefana Uroša Trećeg, a njegov sin Dušan istovremeno je proglašen za savladara i postao Stefan Uroš Četvrti Dušan. Kralj Uroš Treći bio je u zrelim godinama kad je postao vladar. Bio je oženjen Teodorom, kćerkom bugarskog cara Smilca. S njom je imao dva sina: Dušana i Dušmana (Dušicu).

Teodora, nažalost, nije bila srpska kraljica ni godinu dana. Umrla je oktobra 1322. godine. Sahranjena je u manastiru Banjska. Interesantno je da je, prilikom jednog arheološkog iskopavanja oko Banjske, u ruševinama pronađen prsten kraljice Teodore, na kome je bilo ugravirano: Ko ga nosi, pomogao mu Bog.

Državni interesi su nalagali kralju Urošu da se ponovo oženi. Godine 1324. kralj Uroš se ženi dvanaestogodišnjom Marijom Paleolog, kćerkom panipersevasta Jovana, sinovca cara Andronika Drugog. Njena majka Irina bila je kći Teodora Metohita, koji je u to vreme bio na dužnosti velikog logoteta. Marija Paleolog bila je bratanica bivše srpske kraljice Simonide.

Za razliku od Simonide, koja nije imala dece, Marija je, iako veoma mlada, kralju podarila sina Simeona (Sinišu) i kćerke Jelenu i Teodoru.

Vrlo brzo po udaji, na srpski dvor je došla Marijina majka Irina da živi u Srbiji, kraj kćerke i zeta. Dolazi i njen muž Jovan, čije su ambicije bile da uz pomoć srpskog kralja za sebe stvori nezavisnu državu u Makedoniji, sa sedištem u Solunu. Ali, ubrzo je umro u Skoplju.

Irina je svoju mladu kćer učila svim lukavstvima. Cilj je bio da se istisne Dušan, bez obzira na cenu, a Marijin sin Simeon proglasi za naslednika srpske krune. Po svemu sudeći, snažni uticaj žene bio je razlog da kralj Stefan Uroš Treći malog dečaka Simeona pretpostavi sakralju Stefanu Dušanu, inače veoma omiljenom među plemstvom i u narodu zbog pobedonosnih ratova koje je vodio.

UroŠ Treći je sa Andronikom Trećim bio u veoma lošim odnosima, jer je, u ratu oko vizantijskog prestola između dede i unuka, bio na strani starog Andronika Drugog. Mladi Andronik je pobedio i postao car 1328. godine, pa je odmah našao saveznika protiv Srba u bugarskom caru Mihailu, sinu vidinskog kneza Šišmana. Stoga je Mihailo Šišman oterao ženu Anu, Uroševu sestru, i oženio se Teodorom, Andronikovom sestrom.

Dakle, umesto da bude ponosan na sina, kralj se priklonio ženinom mišljenju i, u proleće 1331. godine, došao s vojskom pred Skadar, razorio Dušanov dvorac na obali Drimca, ali nije prešao preko Bojane. Pobojavši se za svoj život, Dušan je hteo sve da ostavi i ode u tuđinu, ali ga je njemu privržena vlastela nagovorila na rat. S malom, ali odlučnom vojskom, Dušan je iznenadio oca u dvorcu Nerodimlju, pa je Uroš jedva utekao u obližnji grad Petrič. Morao je da se preda i, po Dušanovom nalogu, bio je sproveden u tvrdi grad Zvečan.

Arhiepiskop Danilo Drugi je 8/9. septembra 1331. godine, po drugi put, svečano krunisao Stefana Dušana za kralja na državnom saboru u dvorcu Svrčinu. Dva meseca pošto je svrgnut s prestola, 11. novembra 1331. godine, umro je kralj Stefan Uroš Treći Dečanski Nemanjić. Dušan ga je svečano sahranio u manastiru Dečani, očevoj zadužbini.

Kralj Dušan je ponudio kraljici Mariji da ode u Solun. Ona se odlučila za manastir. U Deviču je postala monahinja Marta. Prema njoj je car Dušan bio sasvim korektan. Umrla je 7. aprila 1355. godine i sahranjena je u Skoplju.

BEŽANIJA GRČKOG CARA

Dve vojske, jedna iz Bugarske a druga iz Vizantije, krenule su na Srbiju. Da bi preduhitrili njihovo spajanje, u subotu, 28. jula 1330. godine, oko podne, Srbi, pod vođstvom oba kralja, napali su bugarsku vojsku, naneli joj težak poraz, a poginuo je i sam car Mihailo. U tom boju posebno se istakao mladi Dušan, koji je neposredno komandovao i prednjačio u prvim borbenim redovima (kralj Uroš Treći je samo posmatrao bitku). Čuvši šta se zbilo s Bugarima, Vizantinci su brzo odstupili, što je smatrano za „bežanije cara grčeskago“.
(Nastaviće se)