Evropi Balkan daleko

PODSTICAJE Pupinovim delatnostima i jačanju njegovog ugleda među Srbima i Amerikancima predstavljalo je imenovanje za počasnog generalnog konzula Kraljevine Srbije u luci Njujork. Inicijativa za taj korak potekla je od Milovana Milovanovića, ministra inostranih dela Kraljevine Srbije, koji je 4. maja 1911. godine obavestio otpravnika poslova SAD u Bukureštu o toj odluci Vlade. Sredinom juna 1911. godine državni sekretar SAD Filander Noks obavestio je otpravnika poslova u Bukureštu i Pupina da mu je odobren konzularni egzekvatur. Nekoliko dana kasnije Pupin je pismom potvrdio prijem egzekvatura i zahvalio predsedniku Vilijamu H. Taftu na poverenju.

Pomagao je svima koji su se obraćali za savet i pomoć, održavao sastanke, pisao poruke i peticije, organizovao konferencije za štampu. Njegovi najbliži saradnici Pavle Hadži-Pavlović i Boža Ranković obavljali su svakodnevne poslove. Na Pupinov podsticaj i uz njegovu finansijsku pomoć uskoro je počeo da izlazi list "Srpski dnevnik", kao glasilo Saveza "Sloga".

Novi list počeo je da izlazi u predvečerje Prvog balkanskog rata. Prvi broj se zapravo pojavio 10. oktobra 1912. godine, a nedelju dana kasnije (18. oktobra), započeo je objavom rata Turskoj, Prvi balkanski rat. Dva dana kasnije (20. oktobra), data je inicijativa za osnivanje Crvenog krsta. Njegov cilj bilo je prikupljanje i slanje pomoći Srbiji i Crnoj Gori. Toga dana okupilo se u Amsterdam opera holu u Njujorku preko pet stotina ljudi.

Tom prilikom Pupin je održao značajan govor u kome je naglasio da to nije samo rat protiv Turske; to je takođe rat protiv diplomatije velikih sila i njihovog oklevanja da provedu odluke Berlinskog kongresa koje su se odnosile na Balkan. Osvrćući se na razloge koji su naveli balkanske narode da otpočnu rat, Pupin je rekao:

"Ovo za nas nije rat za teritorijalno širenje. Mi ne želimo da osvajamo teritorije drugih država; mi želimo da očuvamo i zaštitimo ono što je naše i da makedonskim Srbima povratimo zemlju koja im po pravu pripada. Srpski narod mora biti ujedinjen u borbi za taj sveti cilj. To je borba balkanskih naroda ne samo protiv Turske već i protiv produžavanja neprekidne podmukle evropske diplomatije".

Pozvao je prisutne da daju prilog za postradale u otadžbini, a sam je priložio ček od 10.000 dolara. I druga društva širom SAD priključila su se ovoj inicijativi za prikupljanje priloga. Pupin je govorio na mnogim zborovima i skupovima, uključujući i one koje su organizovale hrvatske i slovenačke organizacije.

Pupin je 3. novembra 1912. godine održao veliki govor, objavljen pod naslovom "Balkanske države moraju uništiti tursku vojsku". Prisutnima je opisao geografski položaj, klimu, prilike i bogatstvo Balkanskog poluostrva, raspored tamošnjih naroda, objasnio srpsku istoriju u srednjem veku, hrišćanstvo, veze sa Rusijom. Potom je govorio o najezdi Turaka i porobljavanju balkanskih država, kao i borbi Grka, Srba i Bugara za nezavisnost u DžIDž veku. Tvrdio je da se rat vodio zbog toga što je Turska povredila odredbe Berlinskog ugovora.

Potom se Pupin osvrnuo na evropske diplomate, njihovu neiskrenost i neispunjavanje datih obećanja. Zbog toga je na njihov račun izgovorio oštre reči osude. Pošto je tursku vojsku proglasio vlasnikom balkanske zemlje, zaključio je da je jedini način da tamošnji narodi dođu do nje bio turski poraz. Zbog toga nikakvo posredovanje nije bilo prihvatljivo.

Posle tih reči započela je na stranicama "Njujork tajmsa" polemika između Pupina i Ričarda Gotejla, profesora semistike i orijentalistike na Kolumbija univerzitetu. Gotejl je bio turkofil kome se nisu sviđali Pupinovi napisi i izjave. On je 2. novembra objavio pismo u kome je osudio rat balkanskih zemalja protiv Turske.

Nije trebalo dugo vremena da Pupin odgovori. U pismu redakciji "Njujork tajmsa" povodom Gotejlovog napisa, on je njegovo gledište objasnio kao "specifičnu mentalnu bolest, slučaj bez nade da se izleči". Ponovio je da su sukob balkanskih naroda i Turske nije mogao rešiti arbitražom suda pravde u Hagu. Dodao je da bez turskog vojničkog poraza nije bilo nade za porobljenu hrišćansku raju. Tursku je prikazao kao "prljavu napast" koja je čitavih pet stotina godina ugrožavala modernu civilizaciju.

Polemika se nastavila. Gotejl je 8. novembra odgovorio da nije tačna Pupinova tvrdnja da je rat predstavljao borbu za osnovna ljudska prava. Tvrdio je da je to bio rat za osvajanje teritorija i da su armije balkanskih država u njemu počinile mnoge zločine.

Dva dana kasnije, Pupin je uzvratio oštrim pismom. U njemu je postavio pitanje da li je bilo moguće da Otomanska imperija, zasnovana na militarizmu koji je bio gori od svakog onog koji je postojao u srednjem veku, bude reformisana na takav način da može da nađe mesto među civilizovanim narodima Evrope. Zaključio je da to nije bilo moguće i da su top i mač bili jedini način da se uništi militarizam i Evropa oslobodi od jedne tiranije. Taj vojnički feudalizam bio je zapravo odgovoran za rat na Balkanu. Završio je sa dozom sarkazma da ukoliko Gotejl bude u stanju da dokaže da se feudalizam mogao izlečiti međunarodnom arbitražom, on će učiniti najveću uslugu čovečanstvu.

(Nastaviće se)