Zajam za slobodu otadžbine

ULAZAK SAD u rat aprila 1917. godine, naveo je Pupina da istupi kao američki patriota. Ugledni naučnik i član mnogih vladinih tela, Pupin je u govoru pred članovima Njujorške akademije nauka, čiji je bio predsednik, izjavio da Nemačka nije trebalo da se zavarava da će podmornički rat koji je vodila protiv SAD i saveznika ostati bez neophodnog odgovora. Najavio je da američka nauka radi na usavršavanju sredstava koja će zaustaviti nemačke podmornice i omogućiti američkoj mornarici da koristi efikasnija sredstva za zaštitu od njih.

Nekoliko dana kasnije, kao novi dokaz svog patriotizma i podrške ratnim naporima svoje zemlje, Pupin je uputio poziv svim Amerikancima srpskog porekla da svoju ušteđevinu ulože u zajam za slobodu (Liberty Loan).

Uporedo je Pupin uvodio razne novine i počinjao mnoge akcije u poslovanju generalnog konzulata. U januaru 1917. godine, nastojao je da uspostavi efikasniju saradnju sa tek pristiglim poslanikom Srbije Ljubomirom Mihajlovićem. Upoznavao ga je sa svojim delatnostima i ličnostima koje su bile naklonjene Srbiji; pomagao je novostvorenoj srpskoj trgovačkoj agenciji u Njujorku da počne da radi; preporučivao vladi Srbije pojedince koji su putovali na Balkan; prikupljao i slao pomoć u Crnu Goru.

U jesen 1917. godine, Pupin je učinio još jedno patriotsko delo. Napisao je pogovor za knjigu Serbian Orthododž Church, koju je uredio vladika Nikolaj Velimirović. U knjizi je dat istorijat srpskih manastira na prostoru između Vodene i Kragujevca, Ćustendila i Skadra, sa fotografijama i imenima njihovih ktitora, opisom crkava i njihovim umetničkim vrednostima. U pogovoru je Pupin naglasio da je knjiga pružala priliku da se čitaoci u Velikoj Britaniji i SAD upoznaju sa jugoslovenskom arhitekturom i umetnošću. Nije beznačajno spomenuti da je Pupin platio troškove priređivanja i štampanja ove luksuzne knjige, koja je bila zapažena u javnosti i tako postigla cilj.

Čitava Pupinova delatnost tih meseci odvijala se u senci oštrog sukoba unutar srpskog iseljeništva. Početkom oktobra 1916. godine, u SAD je prispela Srpska vojna misija na čelu sa p.puk. Milanom Pribićevićem. Njen cilj bilo je prikupljanje dobrovoljaca za srpsku vojsku. Pored navedenog zadatka, Pribićević je ispitivao i prilike u jugoslovenskim kolonijama, posmatrao raspoloženje među istaknutim ličnostima, njihove međusobne odnose. Zaključio je da su ukupne prilike bile nazadovoljavajuće, međusobni sukobi vidljivi, a sporovi nerešivi.

Nepomirljivost stavova dve glavne srpske organizacije „Sloga“ i „Srbobran“ onemogućavala je svaki sporazum među njima. Njihovi predsednici Pupin i dr Paja Radosavljević, nisu opštili među sobom. Pribićević je zbog toga preduzeo korake da Pupina istisne iz vrhova srpske emigracije i umanji njegov uticaj na donošenje odluka.

Početkom februara 1917. godine u Njujorku je održan sastanak svih predstavnika srpskih organizacija u SAD. Tom prilikom je odlučeno da se od Narodne odbrane, „Sloge“ i „Srbobrana“ stvori nova organizacija - Srpsko narodna odbrana. Pupin je izabran za predsednika Glavnog odbora, a doktor Miloš Trivunac za sekretara. Dogovoreno je da nova organizacija deluje širom SAD, a njen cilj bilo je prikupljanje novca i dobrovoljaca za Srbiju.

MeĐutim, umesto poboljšanja rada i uspeha, došlo je do sukoba, novih deoba i slabljenja aktivnosti. Tokom leta 1917. godine sukobi su se zaoštrili do te mere da je Pupin bio prinuđen da se povuče sa položaja predsednika.

Jugoslovensko narodno vijeće podržalo je Pribićevića, koji je potpuno stao na stranu Pupinovih protivnika. Promena na čelu Narodne odbrane, pored toga što je dovela do unutrašnjih sukoba, primetno je oslabila njenu delatnost. Broj organizacija je opao sa 250 na 105, dok se suma prikupljenih priloga smanjila sa 45.000 na 31.000 dolara. Pupin je otvoreno potvrdio da je to posledica promena u upravi, kao i nepoznavanja prilika i raspoloženja među Srbima u SAD.

Ovaj sukob opširno je analizirao profesor Pavle Stevanović, činovnik u Jugoslovenskom odseku Ministarstva inostranih dela na Krfu. U memorandumu pod naslovom Sukob među Srbima u Americi, on je odgovornost za rascep pripisao Pribićeviću i njegovoj nameri da uništi ugled svih značajnijih ličnosti u SAD i da vlast preuzme u svoje ruke. Pupina i njegove ljude opisao je kao predstavnike „mentaliteta i shvatanja naših Vojvođana i Srbijanaca. To je izrazito srpsko shvatanje našega problema sa izvesnom dozom šovinizma; ono naročito ističe Srbiju i srpski narod, udara glasom na gotovost sa kojom su oni ušli u borbu za oslobođenje, njihove ogromne žrtve, odlučnost i nesebično oduševljenje sa kojim vode ovaj rat, nasuprot drugog dela našeg troimenog naroda, Hrvata i Slovenaca, koji su, ukoliko se nisu borili kao austrijski vojnici protiv prvih, hladno i sa vrlo malo interesovanja pratili naše napore“.

Stevanović je u zaključku označio Pribićevića kao glavnog krivca za sukob, naglasivši da se Pupin držao korektno i da nikoga nije lično napao. Srpska vlada nije imala mnogo izbora: iako diskretno, stala je na Pupinovu stranu.

PETICIJA VILSONU

SREDINOM januara 1917. godine, vojni sud u Banjaluci doneo je presudu zbog rada protiv države. Na smrt je bilo osuđeno 16 optuženih, dok je preostalih 130 osuđeno na razne vremenske kazne. Od Pupina se zahtevalo da traži od američkog predsednika da utiče na cara Karla da se pomiluju osuđeni na smrt. Sredinom marta, Pupin je u ime SSS „Sloga“ uputio peticiju Vilsonu u kojoj je objasnio karakter suđenja, neosnovanost optužbi i konačne presude. Tražio je da učini sve što je bilo u njegovoj moći da osuđeni na smrt budu pomilovani.
(Nastaviće se)