Snaga srpskog oružja

PUPIN je odlučio da sam preseče Gordijev čvor, uvidevši da Pašić nije u stanju da donese odluku u njegovu korist. Sredinom oktobra podneo je ostavku na članstvo u Jugoslovenskom narodnom vijeću, koje je u ovom sukobu stalo na Pribićevićevu stranu. Tom prilikom ogradio se od njegove misije i akcija Jugoslovenskog narodnog vijeća.

Pupinovi nesporazumi sa Pribićevićem, Mihajlovićem i Jugoslovenskim narodnim vijećem dostigli su vrhunac zbog napisa objavljenog 6. decembra 1917. godine, pod naslovom Jugoslavija ili Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na stranicama "Srbobrana". Sadržaj teksta je predstavljao izraz Pupinovog neslaganja s interpretacijom Krfske deklaracije iz pera Hinka Hinkovića, člana Jugoslovenskog odbora. Pošto je ukazao da je cilj svih Jugoslovena bilo stvaranje jugoslovenske države, Pupin je dao kratak pregled nastanka i razvoja jugoslovenske ideje poznatog odranije; upozorio je da je Krfska deklaracija bila njen najjasniji izraz, zapravo spas za sve Južne Slovene.

Naglasio je da su Dalmatinci bili začetnici jugoslovenske ideje, ali je upozorio da je "Srbija morala da se razapne na krst da bi se ova ideja mogla ostvariti". Ukazao je na snagu nacionalnog, plemenskog tradicionalizma koji je predstavljao glavnu smetnju opšteg prihvatanja jugoslovenske ideje. To je važilo čak i za obrazovanije ljude ne samo za običan svet.

Potom se osvrnuo na Krfsku deklaraciju, koju je doživeo kao izraz mogućeg zadovoljenja zahteva svih plemenskih tradicija. To je bio razlog da se buduća država zove Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojoj će svi narodi imati punu ravnopravnost i uživati potpunu slobodu. Da bi se to ostvarilo, predlagalo se da se rešenje mnogih pitanja prepusti budućoj ustavotvornoj skupštini. To je bila Hinkovićeva ideja. Sa svoje strane, Pupin nije smatrao da njoj treba prepustiti da rešava pitanje oblika buduće države (republika, monarhija) ili dinastije.

Pupin je tvrdio da će nova država nastati oružjem a ne perom. Srpsko oružje je obavilo svoj deo u tome i svi u svetu su to priznavali. Jugoslovenska država biće nagrada za uspeh srpskog oružja i vernost saveznicima. Ona je takođe potrebna saveznicima kao brana protiv nemačkog prodora na istok. Zbog toga saveznici neće biti spremni da Jugoslovenima dozvole da sami odlučuju o obliku države koja će se stvoriti. Oni neće dopustiti da se u njoj uspostavi republika koja će lutati od jedne do druge strane. Pupin je bio za monarhiju pod Karađorđevićima, koja će biti i najbolja garancija ravnopravnosti i sloboda svih naroda u njoj.

Na kraju, naglasio je da saveznici veruju u Srbe i njihovo junaštvo, što nije bio slučaj sa Hrvatima i Slovencima, čije su junaštvo i vrline "skriveni u mračnim uglovima austrijske monarhije". Zapravo saveznici su o njima znali veoma malo. Završio je time što je upozorio da srpski narod mora da igra vodeću ulogu u stvaranju jugoslovenske države. Saveznici neće rešiti jugoslovensko pitanje time što će stvoriti jednu potpuno novu državu nego će podržati da se Kraljevina Srbija proširi u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, u kojoj će svi narodi biti ravnopravni.

U memorandumu Jugoslovenskog odseka pripremljenom krajem decembra 1917. godine, analizirano je stanje nastalo sukobom između Pribićevića i Jugoslovenskog narodnog vijeća, s jedne, i Pupina, s druge strane. U njemu se upozoravalo da se sukob među Srbima u SAD sve više širio i počeo da izbija u javnost. Iako su se glavni protagonisti sukoba Pupin i Pribićević držali korektno, njihove pristalice to nisu činile. U štampi se zapažalo da su Pupinove pristalice nastojale da odvoje Pribićevića od njegove zvanične misije i položaja, dok su pristalice Pribićevića predstavljale Pupina kao zvaničnog predstavnika Srbije. Išlo se čak dotle da je Pribićević bio prikazivan i kao "novi Obilić". Posledica takvih napisa bila je potpuna paraliza njegovog rada na prikupljanju dobrovoljaca i novčanih priloga.

Početkom februara 1918. godine, Pribićević je tražio da bude smenjen sa položaja šefa Vojne misije i vraćen na Solunski front. U opširnom izveštaju ministru vojnom priznao je neuspeh svoje misije, kao i razloge za to. Tvrdio je da je želeo da vodi jugoslovensku politiku Srbije, ali da u tome nije imao podršku. Priznao je takođe da nije uspeo da ubedi Hrvate i Slovence da se prijavljuju kao dobrovoljci za Solunski front, da je uputio samo njih dve stotine od ukupno tri hiljade koliko ih je prikupio. To je bilo zanemarljivo s obzirom na njihov broj u SAD. Pupina je označio kao glavnog krivca za neuspeh misije, što se moglo i očekivati. Polemika je vođena do kraja maja 1918. godine, a ishod je pokazao da je Pupinov ugled među Srbima u SAD i vladinim krugovima na Krfu bio mnogo jači od Pribićevićevog.

Ovaj sukob u SAD nije naišao ni na odobravanje Jugoslovenskog odbora. Predsednik odbora dr Ante Trumbić smatrao je sukob po pitanju monarhije ili republike, kao i Pupinovu ostavku u Glavnom odboru, nepotrebnim. Tvrdio je da je to išlo na ruku Austrougarskoj i njenim agentima, kao i njihove tvrdnje da su Hrvati i Slovenci nezreli za samostalnu državu i da zato treba da ostanu u sastavu Dvojne monarhije. Naložio je da se prekine svaka rasprava o uređenju buduće države.

(Nastaviće se)