Pod zastavom Srbije

SPOR sa Pribićevićem, Mihajlovićem i Jugoslovenskim narodnim vijećem nije odvratio Pupinovu pažnju od važnih tekućih događaja. To su bili, pre svega, programski govori Dejvida Lojda Džordža, britanskog premijera, i predsednika Vilsona.

Osvrćući se na izjavu Lojda Džordža od 6. januara 1918. godine, Pupin je upozorio da se iz nje nije jasno videlo da li će saveznici prihvatiti ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu; izgledalo mu je da su ih prepustili njihovoj sudbini. Vilsonov mirovni program takođe nije predviđao rasturanje Austrougarske, pa samim tim ni ujedinjenje. Tvrdio je da načelo samoopredeljenja nije značilo mnogo bez savezničke podrške i da autonomija koja se predviđala za potčinjene narode neće zadovoljiti Srbe, Hrvate i Slovence. Jedino će ih zadovoljiti ujedinjenje sa Srbijom.

Nekoliko dana kasnije, prilikom prijema Srpske ratne misije u njujorškoj gradskoj većnici, Pupin je održao kratak govor u kome joj je poželeo dobrodošlicu. Naglasio je junaštvo i demokratska nastojanja srpskog naroda, spomenuo pobede na Ceru i Rudniku, i izjavio da su tada poraženi neprijatelji koji su nasrnuli na njegovu nacionalnu čast. Iako je bila vojnički poražena zbog bugarske izdaje, "Srbija je zadobila svoju duhovnu pobedu". Time je stekla ugled u svetu i osigurala podršku američkog naroda. Ovim izjavama Pupin je potvrdio svoje uverenje u neminovni raspad Austrougarske, diskretno prigovorio vladama Velike Britanije i SAD na njihovom oklevanju da to podrže i tako pomognu stvaranje jugoslovenske države.

U proleće 1918. godine, ranije započeta rasprava između Pupina, Mihajlovića i Vojne misije, na čijem čelu se sada nalazio major Srdan Gajić, ponovo je izbila na površinu i pretila da rasplamsa stari sukob. Sve je počelo napisima Milana Dutine, člana Vojne misije, objavljenim u "Srbobranu", u kojima je napao Pupina i njegovu ličnost. Dutina ga je opisao kao austrijskog agenta i plaćenika koji je sredstva crkveno-prosvetnog fonda trošio u korist Austrije i Nemačke. Pupin je bio izvan sebe od besa. Zahtevao je od Gajića da preuzme potrebne korake protiv Dutine; u protivnom, biće prinuđen da potraži zakonsku zaštitu pred američkim sudovima.

NeraspoloŽenje protiv Pupina bilo je naglašeno; u njegovom iskazivanju prednjačili su članovi Vojne misije koji Pupinu nisu mogli da oproste izjave protiv Pribićevića. Pupina su smatrali najvećim krivcem za neuspeh njegove misije i povratak u Evropu.

Krajem juna 1918. godine, Pupin je uputio kao poklon srpskoj vojsci pet hiljada primeraka kalendara "Carevina". Uredio ga je Milan Jevtić, a štampao Boža Ranković, obojica ličnosti od Pupinovog poverenja. Kalendar je bio upućen u Solun.

Njegov sadržaj iskazivao je Pupinovo neraspoloženje zbog držanja Hrvata i Slovenaca i njihovog odbijanja da se prijave kao dobrovoljci u srpsku vojsku. Sadržavao je stihove nepoznatog pesnika koji je otvoreno ismejavao i ružio hrvatsko i slovenačko ponašanje. Primerak "Carevine" prispeo je u ruke Ljube Nešića, šefa Jugoslovenskog odseka u Ministarstvu inostranih dela i poslanika Mihajlovića. Svestan štete koju je mogao da izazove, ukoliko bi došao u ruke vojnika, Nešić je tražio od predsednika vlade da se strane 147-159 iscepaju iz kalendara.

Pavle Stevanović, činovnik u Jugoslovenskom odseku, podržao je taj predlog i podsetio da je sadržaj "Carevine" predstavljao odjek dugih i oštrih sukoba među iseljenicima u SAD. Njegov sadržaj ocenio je kao protest srpskih iseljenika protiv ravnodušnosti Hrvata i Slovenaca prema naporima Srbije u Prvom svetskom ratu. Podržao je predlog da se iz njega izbaci ono što je bilo neprihvatljivo. Pašić je pročitao navedene strane iz kalendara i prihvatio Nešićev predlog.

Početkom septembra, Jugoslovensko narodno vijeće obratilo se vladi SAD sa zahtevom da bude priznato kao predstavnik Jugoslovena, i tako ukloni srpsku vladu kao jedinog predstavnika Srba, Hrvata i Slovenaca. Pupin je taj zahtev označio kao intrigu. Ocenio ga je kao pokušaj koji Srbija nije mogla da prihvati. Upozorio je da će on, ukoliko srpska vlada ne preduzme odlučne korake protiv toga, uložiti, u ime "Sloge", javni protest vladi SAD. Pašić se saglasio sa Pupinovim stavom i upozorio Jugoslovensko narodno vijeće da treba da sarađuje sa Jugoslovenskim odborom u Londonu.

Da bi neutralisao takva nastojanja Jugoslovenskog narodnog vijeća i obezbedio američku podršku Srbiji u završnom delu rata, Pupin je uputio predsedniku Vilsonu dug memorandum. Pozvao se na njegov proglas narodima sveta da će načela demokratije i samoopredeljenje predstavljati ključna pitanja koja će rešiti rat. Tražio je od američkog predsednika da prihvati zahtev Srba iz Srbije, Crne Gore, Ugarske, Bosne i Hercegovine, Dalmacije, kao i Hrvata i Slovenaca, za slobodom i ujedinjenjem pod zastavom Srbije. To je bilo neophodno zato što su Srbi podneli velike žrtve, a Hrvati i Slovenci pretrpeli značajna stradanja. To su nalagali takođe budući mir na Balkanu, sprečavanje germanskog prodora na istok, kao i pristup morskoj obali i odredbe Krfske deklaracije.

(Nastaviće se)