Vilson pravi prijatelj

PREDLOZI o imenovanju konzula u Njujorku koji bi zamenio Pupina i uklonio ga kao spornu ličnost, pojavljivali su se već duže vreme. Međutim, Pupinovo uklanjanje predstavljalo je veoma delikatno pitanje za Pašića i srpsku diplomatiju. Pašić je pristao na zahtev da se za konzula u Njujorku imenuje profesionalni diplomata, ali je odugovlačio sa njegovim odlaskom u SAD. Sa svoje strane, Simić je ocenio da će to biti korak u dobrom pravcu, ali da ga treba sprovesti sa mnogo pažnje i obzira, kako Pupin to ne bi shvatio kao smenu i uvredu.

Sredinom septembra 1918. godine, Pašić je odlučio da se za konzula u Njujorku postavi beogradski advokat dr Vasilije Jovanović. Naložio je da se Pupinu napiše ljubazno pismo, zahvali na svemu što je učinio za Srbiju, kao i da se odlikuje Ordenom Sv. Save prvog reda. Trebalo mu je takođe reći da je imenovanje Jovanovića bilo neophodno zbog povećanja obima predstojećih poslova. Pupin je trebalo da ostane počasni generalni konzul.

MeĐutim, skandal je izbio u javnost kada je don Niko Gršković, član Jugoslovenskog narodnog vijeća, objavio u listu "Jugoslovenski svet" da je srpska vlada smenila Pupina, koji je uputio Pašiću telegram u kome je izrazio čuđenje što nije obavešten o smeni. Pašić ga je uverio da vest nije istinita. Osmog oktobra Simić je uputio notu Stejt departmentu u kojoj je tražio saglasnost da Vasilije Jovanović bude prihvaćen kao privremeni konzul Srbije u Njujorku. Mesec dana kasnije, iz Stejt departmenta su odgovorili da je zahtev prihvaćen. I pored saglasnosti, on se nikad nije pojavio u Njujorku.

Pupin je euforičnim rečima pozdravio Vilsonov odgovor na drugu austrougarsku notu u kojoj se zahtevalo da neodložno počnu pregovori o primirju. Naime, Vilson je 19. oktobra odgovorio da to više nije bilo moguće i da Austrougarska mora da pregovara sa predstavnicima nacionalnosti. U izjavi "Njujork tajmsu", objavljenoj 20. oktobra, Pupin je tvrdio da je američki predsednik bio najbolji prijatelj Jugoslovena i da je iskreno podržavao njihove nacionalne težnje.

Nakon kapitulacije Nemačke, Pupin je izjavio da ona treba, umesto gospodara, da bude svetski sluga. Tek kada pokaže da je sposobna da bude član zajednice naroda, može se u nju uključiti. To će najbolje postići tako što će pomoći da se obnove zemlje u čijem je razaranju učestvovala. Potom se Pupin obratio vladi i javnom mnjenju u SAD, tražeći od njih da pomognu u materijalnoj, moralnoj i duhovnoj obnovi Srbije. Od SAD je očekivao snažnu podršku.

U međuvremenu, Crna Gora, Vojvodina i Bosna i Hercegovina proglasile su ujedinjenje sa Srbijom; Hrvatska i Slovenija su to uradile 1. decembra 1918. godine. Drugog decembra održan je u Njujorku svesrpski zbor kome je predsedavao Pupin. Zbor je izglasao rezoluciju u kojoj su se srpski iseljenici zahvalili Srbiji što je, iako uz ogromne žrtve, napore i mudrost, oslobodila sve Srbe i Jugoslovene. Naglašavalo se takođe da Srbi ostaju privrženi Krfskoj deklaraciji i da ne prihvataju politiku Jugoslovenskog narodnog vijeća u Vašingtonu. Time je podeljenost među iseljeništvom bila potvrđena. Pupin je bio predvodnik onog krila koje se zalagalo za načela izražena u Krfskoj deklaraciji.

U očekivanju održavanja Mirovne konferencije, ali i za potrebe američkog javnog mnjenja i službenih krugova, Pupin je objavio veliki članak pod naslovom Jugoslavija.

ZapoČeo ga je tvrdnjom da su Srbi, Hrvati i Slovenci bili jedan narod, a da su razlike koje su postojale među njima bile posledica viševekovnog okruženja u kome su živeli. To je ilustrovao pričom o prisustvu Huna i Avara i njihovim osvajanjima, kao i pripadanjem u dužim razdobljima različitim državama: Hrvata i Slovenaca Franačkoj, a Srba Vizantijskom carstvu. Bugari su bili Sloveni, ali oni su u sebi nosili mnogo hunske krvi, tako da su se razlikovali od ostalih. Razlikama među Južnim Slovenima doprinela je i verska šizma u srednjem veku, kada je došlo do naglašene deobe na katolike i pravoslavce. Pupin je tvrdio da je potpadanje Hrvata i Slovenaca, a kasnije i Srba, pod vlast Habzburgovaca, doprinelo njihovom razdvajanju od ostalih Srba.

Posle revolucije 1848. godine, glavni neprijatelj ideje ujedinjenja Južnih Slovena postalo je Habzburško carstvo. Ono se borilo protiv slovenskog nacionalizma kao što se ranije suprotstavljalo italijanskom. Sva njegova energija i pažnja bile su upravljene protiv Srbije, kao Pijemonta Južnih Slovena. Austrougarska je uspela u svojoj nameri da zaustavi uspon srpskog nacionalizma tako što je okupirala (1878), a potom i anektirala BiH (1908).

Pupin je tvrdio da je Bosna i Hercegovina bila grob Austrougarske. Iako se njen pogubni uticaj proširio na Srbiju za vladavine Obrenovića, on nije mogao da donese plodove. Prevrat je izvršen 1903. godine. Uklonjena je austrijska moć iz Srbije, koja se tada okrenula Rusiji i zapadnim zemljama. Nakon toga, Austrougarska je, uz podršku Nemačke, odlučila da se obračuna sa Srbijom i tako spreči svoju katastrofu. To je dovelo do svetskog rata.

Ovaj tekst predstavlja Pupinov završni pledoaje za zajedničku državu Južnih Slovena. Pupin nije ponudio praktična rešenja, zadržao se u okvirima Krfske deklaracije i zvanične politike Srbije. To je bio osnivački program za novu državu za čije je stvaranje uložio veliki trud.

(Nastaviće se)