Kraljevina i na Jadranu

IDEJU o Pupinovom dolasku u Pariz prvi je izneo šef delegacije Nikola Pašić. Poziv mu je uputio 18. marta 1919. godine, bez odobrenja predsednika vlade Stojana Protića. Svoj zahtev je obrazlagao potrebom da Pupin, kao ugledna ličnost i naučnik u SAD, pomogne delegaciji u predstojećim pregovorima. Na dnevnom redu delegacije nalazilo se rešenje mnogih spornih teritorijalnih pitanja, uključujući i jadransko, za koje se verovalo da predsednik Vilson pokazuje veliko interesovanje. Protić je pristao, iako nevoljno, na Pašićev zahtev. Pupin je prihvatio poziv i 29. marta 1919. godine krenuo put Evrope.

O Pupinovoj delatnosti na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, opširno je pisao Andrej Mitrović.

Sredinom aprila Pupin je prispeo u Pariz. U susretu sa Pašićem obećao je da će uraditi sve što je bilo u njegovoj moći za stvar Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Upravo tih dana otpočelo je razmatranje italijanskih pretenzija na istočnu jadransku obalu.

Razgovori u Veću četvorice bili su burni i u jugoslovenskoj delegaciji tražili su puteve da o njima nešto podrobnije saznaju. Pupin je mogao mnogo da učini preko svoga kolege sa Kolumbija univerziteta profesora Daglasa Džonsona, koji je obavljao poslove teritorijalnog eksperta za Balkan. Pupin se sreo 18. aprila sa Džonsonom i Rejom S. Bekerom, takođe članom američke delegacije. Preneo im je jugoslovenska gledišta na to pitanje. Narednog dana, 19. aprila, sastavio je memorandum o jadranskom pitanju za delegaciju SAD. Umesto u razgovore o Banatu, Pupin je uleteo u raspravu o jadranskom pitanju.

Iako se to često navodi, Pupin se nije sastao sa predsednikom Vilsonom. On je mogao da dospe tek do njegovih sekretara (Hju Frejzera, Bekera). Pupinov memorandum nije bio adresiran na određenu ličnost i pisan je u trećem licu. Drugim rečima, to je bio memorandum za delegaciju SAD u celini. Memorandum je predstavljao svojevrsno "vjeruju" u američkog predsednika i njegove ideale. Otuda je i proistekla spremnost delegacije da mu jadransko pitanje prepusti na arbitražu. Od njega se očekivalo da odbaci Londonski pakt; u protivnom - mali narodi će se osetiti prevarenim, a Vilsonova vizija o ovom svetu bez rata ostaće neostvarena.

Pupin je ukazivao i na neophodnost moralnog činioca u politici, pravednost i ravnopravnost među narodima, velikim i malim. Zapravo, to je bilo upozorenje američkoj delegaciji, podeljenoj u pitanju Italije, da ne pravi ustupke, a Vilsonu da ostane čuvar ideala koje je propovedao tokom rata. Drugim rečima, tražio je od Amerikanaca da istraju na etničkom razgraničenju između Italije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. pruže podršku jugoslovenskom predlogu upućenom Konferenciji mira. Iako ne u potpunosti, Vilson je prihvatio Pupinov i jugoslovenski stav: SAD su odbile da priznaju Londonski pakt. S druge strane, Vilson nije podržao predlog o arbitraži.

Mitrović potpuno tačno zaključuje da je u ovom slučaju Pupinov patriotizam bio dvojan: branio je staru zemlju, ali i bio dosledan idealima nove otadžbine. Istog dana kada je Vilson objavio svoju izjavu, 23. aprila, Pupin je pripremio memorandum o srpsko-bugarskim graničnim problemima. U njemu je odlučno osporio stavove jugoslovenske delegacije koji su isticali važnost strategijskih i istorijskih argumenata, stav koji mu je preneo prof. Jovan Cvijić.

U memorandumu je izneo mišljenje da predsednik Vilson ne poklanja značaj tim razlozima; mnogo veću važnost je pridavao ekonomskim i saobraćajnim pitanjima. Savetovao je da se ne traži američko posredovanje u jugoslovensko-bugarskom razgraničenju. Kao razlog za to naveo je da su Vilsonovi bliski prijatelji i podržavaoci Čarls Krejn i Klivlend Dodž, bili prezbiterijanci. Sedeli su u upravi Robert koledža u Carigradu, tj. bili su bugarofili. Pored toga, bugarski poslanik u Vašingtonu Panaretov bio je vaspitanik i profesor na istom koledžu, a žena mu je bila Amerikanka koja je održavala bliske veze sa Belom kućom. Drugim rečima, Vilsonovo poznavanje makedonskog pitanja bilo je određeno njegovim razgovorima sa Panaretovim.

Pupin je zaključio da bi jugoslovenska delegacija trebalo da isključi Amerikance iz rasprave o srpsko-bugarskim odnosima, a posebno o ispravci granica. To je bilo ostvarljivo, zaključio je Pupin, obećavši da će u tom slučaju podržati njenu odluku u krugovima američke delegacije.

Pupin je boravio u Parizu do kraja maja 1919. godine, kada je otputovao u Beograd. U to vreme obratio se uticajnom senatoru Henriju Kebotu Lodžu, republikancu iz Masačusetsa, sa molbom da pomogne da se obuzdaju neumereni italijanski zahtevi na istočnoj jadranskoj obali.

Potom je počeo da se bavi problemima reparacija i kredita za obnovu razrušene Srbije. Amerikanci su bili odbojni. Uputili su ga na privatne bankarske kuće koje bi mogle da odobre kredit. Obojica su ga savetovali da o tim pitanjima razgovora i sa Normanom Dejvisom, predstavnikom američkog Ministarstva finansija u Parizu.

(Nastaviće se)