Darovi rodnom kraju

U proleće 1933. godine, Pupin piše nova pisma. Teme u njima su vazda iste, a Pupinova darežljivost sve naglašenija. U aprilu je naložio da „Privrednik“ uplati sredstva za izdržavanje prosvetnog rada u Idvoru. To je značilo pomaganje čitaonice i kulturnih delatnosti koje nisu bile zastupljene u školskim programima. U junu se žalio na posledice ekonomske krize u SAD i pogoršanje svog finansijskog položaja. Uprkos tome, obećao je da će crkvenoj opštini Idvora od narednog meseca slati mesečnu pomoć od hiljadu dinara, pod uslovom da se opštinski poslovi uredno izvršavaju. Zadužio je paroha Nikolina da ga o svemu tome obaveštava.

Potom je crkvenoj opštini oprostio dug od deset hiljada dinara. Raspitivao se za žetvu i cenu hrane; želeo je da zna da li je opština nameravala da buši arteski bunar i da li je to bilo moguće uraditi u Idvoru. U septembru se raspitivao da li bi idvorska opština bila voljna da mu ustupi deo zemljišta nove porte pošto je želeo da se tu izgrade čitaonica i stan za upravitelja škole, u kojoj bi se deca podučavala uzgajanju voća, loze i povrća. Trebalo je da uz to dobije zemljište za baštu, gde bi učenici izvodili praktične vežbe. Sve to je bio spreman da plaća iz svojih sredstava. Ubrzo potom objavio je u listu „Privrednik“ (nov-dec. 1933) članak o baštovanstvu pod naslovom Baštovanska industrija.

U njemu je izložio i svoju nameru da izgradi narodni dom u kome bi se održavala predavanja. Svoje ideje je prikazao kao „opis najboljih mojih namera u korist srpstva u Vojvodini i u celoj Jugoslaviji“. Tu je iskazao i svoju filozofiju života sledećim rečima: „Po mom mišljenju, najglavnija je stvar da sam se rodio, da sam radio i zaradio, da sam još živ i da se mnogo žurim da svršim još nekoliko nesvršenih poslova pre nego što umrem.“

U septembru 1934. godine, Pupin je ljutitim rečima odbacio zahtev predsednika opštine u Idvoru da Narodni dom preuzme, zajedno sa opštinom, brigu o uvođenju električne struje i bušenja arteskog bunara. S indignacijom je odbacio takav „ortakluk“ i optužio opštinare da nisu shvatili razloge zbog kojih je finansirao izgradnju Narodnog doma. Napisao je dosta oporih i teških reči iz kojih je kiptalo nezadovoljstvo. Predlog je doživeo kao pretnju svojoj viziji budućeg Idvora. Nije bio spreman da popusti takvim zahtevima. Potpis na pismu odavao je uzbuđenje. Naredna pisma potpisivao je sa velikim teškoćama. Njegov sekretar Jovan Kajganović pisao je u novembru da se Pupin osećao rđavo i da ne može da piše. Početkom 1935. godine, Pupin je umro.

Pupin je predstavljao jednog od retkih Srba koji je u SAD ostvario „američki san“, postao ugledan, uvažavan i bogat. Posle svojih brojnih naučnih otkrića, koja su mu donela finansijsku i materijalnu sigurnost, Pupin se sve više okretao nacionalno-političkom radu među Srbima i Jugoslovenima u SAD. Bio je veliki patriota, uporan u ostvarivanju svojih namera i ciljeva, dobar poznavalac srpske istorije i tradicije.

Poreklom iz Vojne granice, Pupin je nosio u sebi neraspoloženje i mržnju prema imperiji Habzburga. Zalagao se za savez balkanskih naroda i država, za oslobođenje od turskog i habzburškog iga. U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu pisao je vatrene antiturske i antiaustrijske članke i davao mnoge izjave, vodio bučne polemike. Njegov naučni ugled omogućio mu je pristup najuticajnim američkim ličnostima i časopisima. U njima je podrobno objašnjavao politiku Turske i Austrougarske, razobličavao njihove političke ciljeve; politiku Srbije prikazivao je kao oslobodilačku i pravednu. Zalagao se za pružanje političke podrške velikih zapadnih sila u njenom sporu sa Turskom i Austrougarskom.

Tokom Prvog svetskog rata, Pupin je pružao punu podršku politici Srbije i njenom programu ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Prikupljao je pomoć, upućivao dobrovoljce, američkom javnom mnjenju i vladi objašnjavao koristi od takve politike. Smatrao je da Hrvati i Slovenci treba ravnopravno sa Srbima da doprinesu ratnim naporima. Nije imao dlake na jeziku. Zbog toga je njegova politika naišla na odbijanje hrvatskih i slovenačkih organizacija koje su pokazivale republikanske tendencije i uzdržanost prema njegovim pozivima za pomoć. Zbog toga je došao u sukob sa predstavnicima Srbije i SAD, Mihailovićem i Pribićevićem. Nije odobravao njihovo naglašeno jugoslovensko držanje na štetu srpskih interesa. Pupin je bio monarhista koji nije podnosio sumnje u dinastiju Karađorđevića.

Nakon povratka u SAD, Pupin je posvetio punu pažnju razvoju svog rodnog kraja i Idvora. Kao zaljubljenik u svoj narod, Pupin se mnogo trudio da ga uveri u valjanost svojih pogleda i nastojanja, njihovu korisnost. U tome nije uspeo. Pupin je bio Amerikanac sa dubokom privrženošću svetu iz koga je potekao, ali koji ga nije razumevao.

(Kraj)