Narodni pukovnik Gadafi

PUKOVNIK iz pustinje, najmoćniji oficir tog čina, Muamer el Gadafi, verovatno je pomislio da će ga ceo svet ostaviti da na miru vlada svojim naftonosnim parčetom severne Afrike, pošto se i sam prethodno promenio, znatno odstupivši od nauma iz mlađih dana - da promeni svet.

Kada neko vlada 42 godine, dakle, sedam duže od svog uzora i prijatelja Tita, onda su i moguće takve metamorfoze, a Gadafijeva se graničila sa delom najboljih mađioničara politike i državništva: za američkog predsednika Ronalda Regana bio je svetski terorista „broj 1“, a za generaciju Buša Mlađeg, Blera i saveznika predstavljao je „prihvatljivog“, mada ekscentričnog vladara na severu Afrike.

Muamer el Gadafi je došao na vlast 1. septembra 1969. godine, vojnim pučem izvedenim dok je ostareli kralj Idriz bio na lečenju u Turskoj i spremao predaju trona nasledniku za sledeći dan. Libija, pod prvim i jedinim svojim kraljem, bila je saveznik SAD i Zapada - i zemlja u kojoj je šefa države mogao da svrgne oficir sa činom kapetana. Kasnije je Gadafi ceremonijalno unapređen u pukovnika. Onako neponovljiv, nikada nije hteo da bude general - egalitarna crta uvek je krasila njegov politički opus, pa je bežao od najsjajnije uniforme. Ako zemljom vlada narod, govorio je, zašto bi on bio general.

Drugi vladar Libije rođen je 7. juna 1942. blizu grada Sirta u beduinskom plemenu Gadafa (otud njegovo prezime). U mladosti se zagrejao za panarapske ideje Gamala Abdela Nasera. U Tripoliju je kao odličan student završio pravo, a zatim i vojnu akademiju u Bengaziju. Vojno školovanje je nastavio u Grčkoj, pa u Velikoj Britaniji.

Upravljanje državom preuzeo je kao 27-godišnjak, na čelu pobunjenih „slobodnih oficira“. Tada je poručio: „Narode Libije, tvoje su oružane snage zbacile reakcionarni i korumpirani režim, čiji nas je smrad sve gušio. Od danas i ubuduće, Libija je slobodna samoupravna republika!“

I u zemlji se promenilo sve. Po tome je Gadafi pravi revolucionar, a tim zvanjem se diči i u zimu 2011, dok zemlja kojom, kao relikt nekog prošlog sveta i vremena, upravlja više od četiri decenije, tone u živi pesak bratoubilaštva.

Svoj režim pukovnik je zasnovao na spoju dva naizgled nepomirljiva poretka: islamskog i socijalističkog, sa mnogo primesa arapskog nacionalizma. To je njegov islamski socijalizam, u kojem svaki beduin može besplatno da leči sebe i svoju porodicu, da ima pravo da vodi mali biznis, ali su krupni poslovi pod šapom države. Zemljom vlada islamski moral: alkohol je strogo zabranjen, ali se insistira na obrazovanju, „emancipaciji“ stanovništva, uključujući i žene.

Gadafi na vlasti - bila je to, decenijama, jedna velika, ponekad smešna, često i tragična igra. Njen glavni akter je za jedan zapadni politički deo sveta, dugo bio neuravnoteženi ekstremista, gotovo ludak, dok je kod drugih, manje naklonjenih globalnom poretku kapitala, često izazivao smeh i - simpatije. U svemu je ovaj vođa morao da bude drugačiji od ostalih. Recimo, ime države koju je kreirao: Velika Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija. Njene ambasade su narodni biroi, a državno uređenje je - neposredna demokratija (što nije uspelo još od grčkog polisa; pa ipak, ovaj društveni poredak ozbiljno se izučavao na predmetu Savremeni politički sistemi, na beogradskom Fakultetu političkih nauka). Imao je „obične“ funkcije, poput premijerske, da bi ih napustio i formalno ostao „vodič prvoseptembarske velike revolucije Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije“, ili skraćeno, „brat vođa i vodič Revolucije“.

Pukovnik je posle Naserove smrti 1970. godine pokušao da preuzme mesto ideološkog i svekolikog tribuna arapskog sveta i - nije uspeo. Bio je vatreni zagovornik ujedinjenja svih arapskih država. Podržavao je i panislamizam, sa idejom labave unije svih muslimanskih država i naroda. Gadafi je 1972. proglasio Federaciju Arapskih Republika - Libije, Egipta i Sirije - od čega na kraju nije bilo ništa. Dve godine kasnije, potpisao je sporazum s tuniskim vođom Habibom Burgibom o spajanju dve zemlje, koje su na kraju završile u zavadi.

Jedna je crta, međutim, bacila svetla pozornice „velike“ politike na ovo ogromno, ali i jedva naseljeno parče zemlje na severu afričkog kontinenta. Libijaca danas ima tek šest i po miliona, ali onaj ko vlada njima drži devete po veličini poznate rezerve nafte u svetu. Pukovnik je nedugo po dolasku na vlast počeo da se „igra“: poput Titove Jugoslavije, podržavao je oslobodilačke pokrete po svetu, ali je imao viši stepen tolerancije za njihova nedela, kao i višak para da ih finansira. Svako ko je tvrdio da se bori protiv zapadnog imperijalizma, imao je dobre šanse da crpi oružje i novac iz bogatih libijskih bušotina. Među njima je bilo i krajnje nesimpatičnih pokreta i pojava.

Palestinski teroristi ubili su 5. septemba 1972. na Olimpijadi u Minhenu 11 izraelskih sportista. Javnost zapadnih zemalja označila je Gadafijev režim kao glavnog finansijera pokreta Crni septembar, počinioca masakra, pa su njihovi odnosi sa Libijom te smutne jeseni zahladili. Bio je to samo početak dugih i teških mrazeva koji će uslediti osamdesetih.

(Nastaviće se)