Na nišanu Pentagona

HARIZMA libijskog vođe već sedamdesetih godina je imala crte „lošeg momka“, drumskog razbojnika sa sentimentom za nekakvu svetsku pravdu. Tada je to moglo da bude i simpatično, osim u ekstremnim slučajevima. U to vreme još su mnogi verovali da je Če, u stvari, živ. Revolucija je bila u modi, sve dok neokonzervativizam iz Amerike, Rambovom pesnicom i brutalnom logikom kapitalizma, „veselih osamdesetih“ nije uzvratio udarac. Među glavnim metama bio je upravo Gadafi.

Sedamdesetih je libijski pukovnik širokogrudo pomagao borce za nezavisnost svih boja, ali najradije islamskih. Dolazili su kod njega i odlazili s koferima punim para. Uticaj njegovih petrodolara dosezao je daleko, ali je palestinsko pitanje bilo glavna pozornica. Snažno je podržavao Palestinsku oslobodilačku organizaciju, što je udaljilo Libiju od Egipta, pošto je Kairo potpisao mirovni sporazum s Izraelom. Dve zemlje su, čak, 1977. vodile kratak rat, u kojem je Gadafijeva vojska izvukla deblji kraj. Tada se pukovnik „nagnuo“ prema istočnom bloku. Dobio je od Sovjetskog Saveza lovce MIG 25, najbrže na svetu, a u sukobu Libije i Čada (počeo 1973. i potrajao sve do sredine devedesetih) Francuzi su oborili libijski bombarder „tupoljev“ sa istočnonemačkom posadom.

Napetost između Libije i Zapada kulminirala je u eri predsednika SAD Ronalda Regana (1981-1989), ikone američkih konzervativaca, zakletog neprijatelja komunizma, ali i Gadafija, koga je nazvao „besnim psom Bliskog istoka“. A na besne pse se šalju lovci; u američkom slučaju, obično, avioni.

Za Reganovu administraciju, Libija je bila pokrovitelj terorizma „broj 1“, zbog Gadafijevog beskompromisnog stava prema Palestini i Izraelu, zbog podrške Iranu u ratu protiv Iraka Sadama Huseina i zbog pomoći oružanim pokretima u zemljama u razvoju, poput Fronta polisario u zapadnoj Sahari.

U leto 1981. svet je pratio prvi direktan vatreni okršaj Amerikanaca i Libijaca, i to u vazduhu, gde su Amerikanci najjači. Još 1973. Gadafi je jednostrano proširio libijske teritorijalne vode u zalivu Sidra, iscrtavši „liniju smrti“, iza koje će pucati na svakog uljeza. Amerikanci su odranije želeli da isteraju pravo na slobodnu plovidbu, a Reganovoj vlasti je, izgleda, posebno bilo stalo do toga. Predsednik SAD je avgusta 1981. poslao veliku flotu u blizinu libijske obale, čije vazduhoplovstvo je zagrizlo mamac, pa su 18. avgusta počele opasne simulacije rata u vazduhu. Idućeg dana, dva libijska „suhoja“ razneta su u paramparčad.

Amerika je 1982. godine zabranila uvoz libijske nafte i izvoz Libiji američke tehnologije za naftnu industriju. Evropske zemlje su oklevale da prate Vašington. Teror je, međutim, prešao Atlantik i sleteo u dvorište najvažnijih saveznika SAD, Britanaca.

U Londonu su pred libijskim „narodnim biroom“ (ambasadom) 1984. organizovane demonstracije emigranata - Gadafijevih protivnika. Iz diplomatskog predstavništva odjeknuo je rafal i ubio mladu policajku Ivon Flečer. Policija je opkolila zgradu, a isto se desilo sa britanskom ambasadom u Tripoliju. London je prekinuo diplomatske odnose. Britanci su optužili Gadafija da pomaže oružjem Irsku republikansku armiju, a krajem 1987. presretnut je trgovački brod - i u njemu velika libijska pošiljka oružja i eksploziva za tu čuvenu terorističku grupu.

Zaliv Sidra i dalje je bio prigodan izgovor Reganu da drži nevoljenog pukovnika na nišanu. Amerikanci su 1986. prvo napali libijske patrolne čamce, a posle eksplozije u diskoteci u Zapadnom Berlinu iste godine, kada je poginulo troje ljudi, uključujući i dva američka podoficira, Tripoli i Bengazi su bili meta vazdušnih napada. Među 60 žrtava odmazde navodno je bila i Gadafijeva usvojena ćerka Hana, mada neki osporavaju da je ta devojčica uopšte postojala. Pukovnik je izbegao smrt, a do danas nije sigurno da li ga je na dolazak aviona blagovremeno upozorio premijer Malte, ili za Ameriku takođe problematični šef italijanske vlade, levičar Betino Kraksi.

Vođa je preživeo, i šou je mogao da se nastavi. Gadafi je 1988. buldožerom sravnio kapiju zatvora u Tripoliju i pustio 400 zatvorenika, a potom uništio i crne liste osumnjičenih disidenata.

Krajem te, 1988. godine, desiće se tragedija koja će karijeru libijskog pukovnika dodatno gurnuti u međunarodnu ilegalu, a kasnije, paradoksalno, biti deo njegovog povratka na globalnu scenu, uključujući i Zapad. „Džambo-džet“ američke kompanije „Pan am“ na liniji London - Njujork iznad južne Škotske je raznela bomba, pobivši svih 243 putnika i 16 članova posade (uključujući i 35-godišnjeg stjuarda Milutina Velimirovića, američkog državljanina) i još 11 stanovnika mesta Lokerbi. Ukupno 270 života.

Za zločin su optužena dvojica Libijaca, Gadafi je odbio da ih izruči, pa su zemlji uvedene višegodišnje ekonomske i političke sankcije. Tek 15 godina kasnije, 2003, Libija je zvanično „priznala odgovornost za dela svojih službenika“ u ovom slučaju, pismom predatim generalnom sekretaru UN.

(Nastaviće se)