Vođa bez odstupnice

NOVI milenijum stvorio je, poprilično neočekivano, i novog Gadafija. Izronio je iz peska kojim su ga prekrile teške godine ratovanja, verbalnog i stvarnog, sa Zapadom i njegovom najvećom silom, kao i međunarodne sankcije uvedene posle obaranja civilnog aviona nad Škotskom.

Preokret je došao u teško vreme za odnose islamskog sveta sa Amerikom. Posle zbacivanja Sadama Huseina 2003, Gadafi objavljuje da je njegova zemlja imala aktivan program oružja za masovno uništenje, ali da će međunarodnim inspektorima dozvoliti da dođu u njegovu zemlju da bi sve to videli i uništili. Marta iduće godine, britanski premijer Toni Bler postao je prvi zapadni lider koji je posetio Libiju i javno se sreo sa Gadafijem. Bler je izrazio nadu da će Libija biti „snažan saveznik u ratu protiv terorizma“. Podsećanja radi, Gadafi je Blerovu „koleginicu“, premijerku Margaret Tačer, svojevremeno nazivao „ubicom i prostitutkom koja se prodala Reganu“. Te 2006. godine, Regan je već bio mrtav, a Gadafi je sa Bušom Mlađim razgovarao telefonom, uspostavivši prvi direktan kontakt s jednim američkim liderom.

Maja 2006. SAD su ponovo uspostavile diplomatske odnose sa Libijom, a Gadafijeva zemlja izbrisana je sa liste nacija koje podržavaju terorizam. Ambasador SAD vratio se u Tripoli 2008, posle 36 godina.

U Bengaziju su se avgusta 2008. sporazumeli Libija i Italija. Premijer Berluskoni najavio je da će Rim isplatiti Tripoliju pet milijardi dolara u narednih 25 godina, na ime štete nanete tokom kolonijalnog perioda. Time je bar deo Gadafijevih zahteva iz 1989, sa beogradskog Samita nesvrstanih, postao stvarnost!

Avgusta 2003, dve godine posle presude Abdelu Basetu al-Megrahiju, jedinom kažnjenom za obaranje aviona nad Škotskom, Libija je pristala da isplati odštetu od ukupno 2,7 milijardi dolara porodicama 270 žrtava. Po deset miliona svakoj.

Mnogi su pokušavali da odgonetnu stvarne razloge za promenu Gadafijevog državničkog kursa - od straha da se Bušova ratoborna administracija ne okomi i na njega, preko razočaranja zbog neuspeha pukovnikovih dugih napora da ujedini Arape, porazi Izrael, potpomogne razne revolucije i prevrate, do činjenice da je jeftina nafta tokom devedesetih značajno umanjila njegove platežne moći. „Crno zlato“ je, doduše, kasnije znatno poskupelo, a takav trend je posebno izražen i početkom ove, 2011. godine, kada se Gadafijev poredak bori za goli život.

Septembra 2009. libijski vođa se u Njujorku sastao s porodicama žrtava terorističkog napada na „Pan amov“ avion i izrazio im saučešće. Terorista Abdel Baset al-Megrahi, osuđen na doživotnu robiju, posle odsluženih osam godina u zatvoru u Škotskoj prethodno je, u avgustu 2009, zbog pogoršanog zdravlja pušten na slobodu. U Libiji je dočekan kao heroj, što je razbesnelo zapadno javno mnj enje.

Svoj panarabizam je Gadafi u poslednjoj deceniji zamenio novom „sveafričkom“ idejom. Na njegovo insistiranje, Organizacija afričkog jedinstva postala je Afrička unija, koja, po ugledu na Evropsku uniju, treba da postane jedinstveni ekonomski prostor u Africi.

Učinilo se, u jednom trenutku, da se uzori za dalje reforme traže i sa druge strane Atlantika. Sin Sejf al-Islam („Mač islama“) unosio je modernu i reformsku crtu u imidž Džamahirije. Novembra 2008. posetio je Vašington, najavivši, uz privredno, finansijsko i tehnološko povezivanje - demokratizaciju Libije prelaskom na sistem ustavne demokratije, po ugledu na američki federalizam!

Otac je, u međuvremenu, nastavio svoje egzibicije: marta 2009, na samitu Arapske lige u Kataru, Muamer el-Gadafi je saudijskog kralja Abdulaha nazvao „britanskim produktom i američkim saveznikom“, a sebe - „doajenom među arapskim vladarima, kraljem kraljeva Afrike i imamom muslimana“. Leta prošle godine u Rimu je okupio 500 Italijanki i pokušao da ih preobrati u islam. Predložio je da se Libija podeli po etničkim linijama, kao Jugoslavija. Pozivao je na džihad protiv Švajcarske.

Gadafi je počeo da predlaže i koncept dvonacionalne države Izraela i Palestine - Izratine.

Na putu ka glavnoj struji svetske politike, pošto je izašao na kraj sa svojim zlim imidžom, stvorenim u televizijskim laboratorijama savremenog doba, Gadafi je, na kraju, posrnuo pred medijskim oružjem postmodernog vremena. Sve što je stvarao, u državnom i marketinškom smislu, podigla je kao pustinjsku oluju „internet“ ili „tviter-revolucija“ sa Bliskog istoka. Za razliku od vladara Tunisa i Egipta, libijski vođa je rešio da se bori, kako je rekao - do smrti.

Gadafi je, po dolasku na vlast, kazao da revoluciju želi da održi živom tokom jedne generacije, a da će potom pustiti narod da odluči kakvu vladu želi. „U našoj kulturi, jedna generacija je 33 godine“, govorio je. On Libijom vlada već 42 godine. Vođa, doduše, ima retorički izlaz i iz ovog ćorsokaka: svetu poručuje da on ni ne može da podnese ostavku, jer ne obavlja nijednu državnu funkciju.

- Ovo je moja zemlja. Muamer nije predsednik da napusti dužnost, Muamer je vođa revolucije do kraja vremena...

(Nastaviće se)