Ali sa naslovne strane

PREDSEDNIK razgovarao sa premijerom - bio je pre nekoliko godina glavni naslov na prvoj strani tuniskih novina na francuskom jeziku. Tako notorna činjenica - da se dva najviša državna funkcionera međusobno sastaju - morala je biti predmet novinarskog (i uredničkog) interesovanja, jer je predsednik Zin el Abedin Ben Ali, jednostavno, obožavao da cela zemlja i njen medijski prostor budu prelepljeni njegovim slikama. Zvali su ga "gospodin naslovna strana".

Odavno je utvrđeno da se, na prvi pogled, diktature ne razlikuju upadljivo od demokratskih poredaka. U Tunisu, reklamni bilbordi u prestonici i po turističkim mestima nagoveštavali su prirodu uređenja - glavni "artikal" koji se smešio sa njih bio je dragi predsednik.

Po dolasku na aerodrom, počinili biste nemalu grešku ako ste u karton s ličnim podacima prispelih putnika upisali: "novinar". "Koja televizija?", pitala bi stroga granična policajka u plavoj uniformi sa beretkom. Posle je moralo sitnim slovima da se upisuje ime medijske kuće, adresa, telefon... Niko nije zvao da proveri, ali su u strahu od novinara i javnosti, i u prilično stabilnim vremenima, oči bile prevelike.

Kada je, međutim, ove zime, zahvaljujući tehnološkim novotarijama narod preuzeo ulogu izveštača i snimatelja sa pobunjenih tuniskih ulica, policajka i njena hemijska olovka nisu više mogli da čuvaju državni aparat Ben Alija.

Da nije pomenutih detalja, Tunis bi bio simpatična kopija francuske provincije na severu Afrike, u siromašnijem izdanju. Mnogo šta podseća na Francusku. Čak i ime nacionalne železnice od onoga u zemlji bivših kolonijalista deli samo jedno slovo, "t", u glomaznoj skraćenici SNCFT (u Francuskoj - SNCF).

Drugi tekst na naslovnoj strani novina "Les temps" ("Vreme", na francuskom) bio je posvećen prvoj dami, predsednikovoj supruzi Lejli Ben Ali, devojačko Trabelsi.

Nije Zin el Abedin prvi predsednik kome je mešavina samodržavlja i ženine ambicioznosti prekinula karijeru "pre vremena". Zapravo, posle 23 godine i dva meseca na vlasti.

Ben Ali, rođen 1936, preuzeo je fotelju beskrvnim državnim udarom 7. novembra 1987. godine, od prvog predsednika Tunisa Habiba Burgibe, nesvrstanog prijatelja Jugoslavije, koji je posle dugih godina upravljanja zemljom proglašen zdravstveno nesposobnim da vlada.

"Demokratija" je bila deo revolucionarnog gesla, i kao reč upisivana je na novčanice i sve državne papire i propagandni materijal, uz dan novembarskog prevrata kojem se pridavao značaj kao najvažnijem, sudbinskom događaju u istoriji zemlje. Iz toga je već jasno koliko je demokratija ozbiljno shvaćena. Pričalo se, tada, da će Ben Ali vladati najduže dva mandata, a kasnije je bezbroj puta pobeđivao na izborima sa ogromnom razlikom - peti predsednički ciklus počeo je 2009. godine.

Supruga Lejla ima desetoro braće i sestara, a pre ustoličenja na mesto prve dame bila je - frizerka. Romansa i brak sa predsednikom (1992) dali su snažan zamajac njoj i njenoj familiji, Trabelsijevima, koji su zaposeli brojne busije u najunosnijim poslovima i čije ime je među narodom postalo sinonim za pohlepu i bezobzirnost.

Bivši predsednik Tunisa završio je vojne i obaveštajne škole u Francuskoj i SAD. Savršeno se uklapao u sekularističku sliku zemlje, kakvu je stvorio Burgiba. Od svih arapskih društava, tunisko najviše i po ovome podseća na evropsko. Ben Ali je i ekonomski reformator. Ojačao je sve sektore privrede, utrostručivši bruto domaći proizvod, prosečnom stopom rasta od pet odsto godišnje. Školovao je mlade. Tri četvrtine Tunišana ume da čita i piše - prema popisu iz 1996, 96,6 odsto mladih je pismeno. Za arapski svet, to su sjajni rezultati. Obrazovanje je gotovo besplatno: godišnja školarina na državnim univerzitetima je pedesetak evra. Ali, više obrazovani manje vole šefa države s kultom ličnosti i slabo obrazovanom ambicioznom suprugom...

Čašu je prelila - nezaposlenost. Muhamed Buazizi (26) izdržavao je osmočlanu porodicu nelegalnom prodajom povrća u mestu Sidi Buzid. Žena policajac je 17. decembra zaplenila njegova kolica i robu. Hteo je da plati kaznu, a ona ga je ošamarila, pljunula ga u lice i opsovala mu mrtvog oca. Ponižen, pokušao je da se žali vlastima provincije, ali nisu hteli ni da ga prime. Ubrzo se vratio, polio zapaljivom tečnošću i pretvorio u živu buktinju. Srdžba njegovih sugrađana je eksplodirala i kroz nekoliko dana proširila se zemljom. Buazizija su preneli u prestonicu Tunis, gde ga je u bolnici posetio i predsednik Ben Ali. Bilo je kasno za obojicu: mladić je umro 4. januara, a predsednik je deset dana kasnije utekao iz zemlje.

Manje od dve nedelje kasnije, vlada je za Ben Alijem raspisala međunarodnu poternicu, zbog nezakonitog iznošenja novca. Supruga Lejla je, navodno, odnela tonu i po zlata iz sefa centralne banke. Otvorena su vrata "kraljevske" (predsedničke) palate i u njima uslikani milioni evra i nakit neprocenjive vrednosti.

GADAFI OTVORIO GRANICU

BEN Ali se, kao šef tajne službe i ministar policije, protivio Burgibinim namerama da surovo likvidira islamiste, pa je zato i na zapadu smatran za čoveka koji će, efikasnije od ostarelog prethodnika, uvesti zemlju u mirnije političke vode. Dugo je u tome bio uspešan. Zadržao je u osnovi prozapadnu Burgibinu politiku, ali je uspostavio i bolje odnose sa arapskim zemljama.

Libijski vođa Muamer el Gadafi bio je gotovo na ratnoj nozi s Ben Alijevim prethodnikom, Habibom Burgibom, pošto je propao plan o ujedinjenju dve susedne severnoafričke države. Nedugo po smeni na vrhu Tunisa, libijski pukovnik bio je toliko oduševljen novim predsednikom, da je, zvanično, otvorio granicu između dve države! Gadafi je nedavno kritikovao tuniski narod, posle smene Ben Alija. "Nećete naći boljeg od Zina", poručio im je.
(Nastaviće se)