Smrtna presuda fanatika

VLADARI u foteljama predsednika, sa imidžom i ovlašćenjima starovremenskih monarha, patrijarhalne vođe širokih narodnih slojeva u zemlji, sa pretenzijama da budu voljeni u celom "rodu", i izvan državnih granica, nisu nova pojava na bliskoistočnom prostoru. Pojavili su se zapravo sa prvim republikama u ovom delu sveta. Rodonačelnik tog oblika državništva bio je legendarni predsednik Egipta Gamal Abdel Naser.

Sa Muhamedom Nagibom, Naser i ostali "slobodni oficiri" (što će postati i ime Gadafijevog prevratničkog pokreta u Libiji) srušili su kralja Faruka i monarhiju. Ubrzo je Naser nadjačao Nagiba i preuzeo svu vlast. Izveo je socijalističke reforme, uveo jednopartijski sistem, nacionalizovao Suecki kanal i, pred kraj života, doživeo težak poraz u Šestodnevnom ratu sa Izraelom (1967). Naser se ubraja u najvažnije političke ličnosti arapskog i Trećeg sveta, i svog vremena uopšte. Utemeljivač je Pokreta nesvrstanih, uz Tita i Nehrua.

Svojim panarapskim zanosom Naser je inspirisao milione ljudi na Bliskom istoku i mnoge političke pokrete. Sukobio se s interesima starih kolonijalnih sila - Britanije i Francuske. Asuansku branu gradio je sa Sovjetima, od kojih je kupovao i oružje. Osnovao je, sa Sirijom, Ujedinjenu Arapsku Republiku, koja nije dugo potrajala. U Egiptu je slomio i van zakona stavio Muslimansku braću, uticajni islamistički pokret, čiji član je pokušao da ga ubije.

Posle iznenadne smrti 1970. godine, Nasera je nasledio Anvar el Sadat, takođe "slobodni oficir", i osoba od poverenja svog prethodnika. On je ipak skrenuo "naserizam" u drugom smeru: vratio je višepartijski sistem i otvorio vrata privatnom kapitalu. Solidan uspeh u Jom kipur ratu protiv Izraela 1973. godine učinio ga je herojem među narodima - na određeno vreme. Popularnost je izbledela kada je zaključio mirovni sporazum sa Izraelom, zbog čega je podelio Nobelovu nagradu sa Menahemom Beginom, ali i navukao na sebe bes arapskog sveta, srdžbu jugoslovenske politike nesvrstanosti (!) i - smrtnu presudu verskih fanatika.

Egipćani još od 1967. godine žive u režimu vanrednog stanja, u kojem su povećana ovlašćenja policije, umanjena ustavna prava građana i uvedena cenzura. Vanredno stanje je početkom osamdesetih bilo ukinuto na 18 meseci. U to vreme zemlja je ostala bez lidera. Predsednik Sadat ubijen je na vojnoj paradi u Kairu 6. oktobra 1981.

Ubistvo je delo jednog poručnika, organizovao ga je Islamski džihad, po fatvi imama Omara Abdel Rahmana, koji trenutno u SAD izdržava doživotnu robiju, jer ga je, posle prvog bombaškog napada na njujorški Svetski trgovinski centar 1993, Ef-Bi-Aj snimio kako izdaje fatve za udare na američke civilne ciljeve. Za atentat na Sadata suđeno je i Ajmanu al Zavahiriju. On je danas drugi čovek Al kaide (severnoafričko krilo ove terorističke organizacije podržalo je aktuelnu pobunu protiv Muamera el Gadafija u Libiji).

U atentatu na Sadata stradalo je još 11 ljudi, a desetine je ranjeno - među njima i potpredsednik Hosni Mubarak, kome je povređena ruka. "Nećemo tebe!", vikali su atentatori Mubaraku, koji im je bio na nišanu.

Potpredsednik Mubarak vinuo se, potom, do najviše pozicije u državi. Njegovim dolaskom na vlast, tri važne arapske zemlje, saveznice u ratovima sa Izraelom, u kojima je najveće razaranje dolazilo iz vazduha - Egipat, Sirija i Jordan - na tronu su imale bivše vojne pilote. Na njihovim krilima, čitav region je, u epohi kada se svetski poredak menjao do neprepoznatljivosti, ostao prizemljen u gotovo okamenjenom poretku bliskoistočnog statusa kvo.

Hosni Mubarak je, pre ulaska u visoku politiku, bio (visoki) oficir. Donedavni vladar Egipta postao je pilot u ratnoj avijaciji svoje zemlje još pre 61 godinu. Leteo je i na "spitfajerima". Usavršavao se u Sovjetskom Savezu, sa odličnim uspehom. Mubarak je postao komandant u egipatskom vazduhoplovstvu 1972, a dobar otpor Izraelcima na početku rata iduće godine uzdigao ga je ka državnoj eliti.

Hafez al Asad, predsednik Sirije od 1970. do 2000, bio je prvi član male islamske verske grupe alavita koji se domogao uniforme vojnog pilota. Odlično se snašao, pa je vremenom preuzeo apsolutnu vlast u zemlji, postavivši alavite, ubedljivu manjinu u sirijskom društvu, na ključna mesta u državi. Ratovao je s Izraelom, veoma neuspešno, ali je u obračunu s islamskim fundamentalistima, koje je prezirao, bio veoma temeljan. U gradu Hami, pri slamanju Muslimanske braće, stradale su desetine hiljada ljudi. Zasad nema naznaka da bi oluja promena na Bliskom istoku mogla da ozbiljno naudi sirijskom režimu.

Jordanski kralj Husein (na tronu od 1952. do 1999), čija porodica potiče od loze proroka Muhameda, u državne posete putovao je avionom kompanije "Rojal džordenijan", i to za njegovim komandama. Zemlju je vodio putem umerene politike za taj deo sveta: proterao je palestinske ekstremiste iz Jordana, a bio je drugi arapski šef države koji je priznao Izrael (prvi je Egipćanin Sadat). I u prestonici Amanu ove zime izbile su demonstracije - Huseinov sin, kralj Abdulah, smenio je nepopularnog premijera, protesti su nastavljeni, ali s manje ljudi i manjom silinom nego u Tunisu, Egiptu, Libiji, Bahreinu...

(Nastaviće se)