Pad poslednjeg faraona

U kasnu jesen 2010, u Kairu je bilo nagoveštaja olujnih vetrova koje je ubrzo podigla, inače blaga, severnoafrička zima. Kopti, hrišćanska manjina u Egiptu, izašli su na ulice, razljućeni odlukom vlasti da ne izda građevinsku dozvolu za podizanje crkve u Gizi. Poginuo je mladi demonstrant, a satima posle toga posetioci piramida prolazili su kroz špalir maskirnih vozila s rešetkama, iza kojih su provirivali mladi policajci. Tog 24. novembra, obavili su posao koji im je poverila vlast. Jedna cigla iz zida koji je podupirao građevinu moderne egipatske države, ipak je popustila - a to obično govori o zdravlju celokupne konstrukcije.

Na prvi, ali i drugi pogled, vladajuća elita, predvođena predsednikom Hosnijem Mubarakom, stabilno je vladala Egiptom. Na prestoničkim ulicama, među društvenom većinom, sve je teklo po ustaljenim običajima: i cenkanje, i automobilski haos, i "široko" shvatanje vremena i tačnosti - "egipatski minut", koji traje koliko i školski čas. Rutina veštačkog izbornog šarenila u prestonici, a posebno u provinciji, nagoveštavala je da se u zemlji neće promeniti ništa. Sa plakata, poput reklama za šou novokomponovane muzike, smešili su se kandidati za parlamentarne izbore, čiji ubedljivi pobednik je bio poznat unapred, ne zato što, kako Staljin reče, vlast broji glasove, nego zato što je odabrala za koga, uopšte, može da se glasa. Najvažniji opozicionari, Muslimanska braća, ostali su bez ijednog kandidata - za svaki slučaj, jer su na izborima 2005. osvojili petinu poslaničkih mesta, iako su, zvanično, bili zabranjeni. Odziv glasača bio je nikakav, oko četvrtine biračkog tela, ali je i to bilo uobičajeno i nikoga nije uzbuđivalo.

Egipat je, zapravo, s nestrpljenjem očekivao "glavne" izbore, zakazane za jesen ove godine - za predsednika države. Hosni Mubarak je već osamdesetogodišnjak, a sukcesija na vrhu vlasti u režimima kojima vlada ličnost, a ne procedura, poslovično je najteža stvar. Mubarak se već lečio u Nemačkoj, od tumora, pa se verovalo da možda i neće ponovo trčati predsedničku trku. Dugo se spekulisalo o mogućim favoritima vladajuće Nacionalne demokratske partije. Izdvojila su se dva imena: predsednikov mlađi sin, Gamal Mubarak, i šef moćne bezbednosne službe, Omar Sulejman. Pričalo se, pomalo, i o rukavici koju bi režimu mogao da baci u lice nobelovac Muhamed el Baradej.

Za Novu godinu, na Kopte je udario fanatik. U aleksandrijskoj crkvi poginula su 23 vernika, a stotinak ih je ranjeno. Vlasti su za nedelo osumnjičile Armiju islama, terorističku organizaciju iz Gaze.

Predsednik Mubarak vodio je dugi rat protiv terorista. Novembra 1997. godine, u hramu kraljice Hatšepsut kod Luksora, desio se nezapamćeni pir ubica, koje su upucale i zaklale šezdeset dvoje stranih turista. Posle toga, vlasti su stegle obruč oko vrata terorista. Nastupile su, ponovo, duge godine "egipatskog mira".

Kraj prve decenije 21. veka kao da je sve preokrenuo. U njoj je zemljom vladao čovek koga su, po "drevnom" običaju, u prvoj poseti Jugoslaviji još na aerodromu dočekali pioniri iz beogradskih osnovnih škola. Decenijama pošto je ta ikonografija ovde postala prošlost, vlast u Kairu ostala je pomalo okamenjena u jučerašnjem vremenu. Ni stotine kairskih policajaca, raspoređenih na svakom ćošku i raskrsnici, iza neprobojnih grudobrana i sa lenjo odloženim automatskim puškama, nisu mogli da pomognu.

Poredak su iz sedla izbacili događaji koji su nastali - izvan zemlje. Hrana je poskupela, globalno - ni sistem koji deo stabilnosti duguje pojedinim socijalnim merama preživelim još iz Naserove ere, poput "zamrzavanja" iznosa kirije, ali i cena osnovnih namirnica, nije mogao mimo sveta. Povrh svega, iz komšiluka je tutnjao tornado promena, nezadovoljstva naroda, prvenstveno mladih (koji su u Egiptu većina), izazvan nedostatkom posla i, uopšte, popriličnim beznađem koje se pružalo na njihovom horizontu.

Ako je u Tunisu problem bila predsednikova žena, ovde je zasmetao drugi fenomen arapskog sveta - deca koja nasleđuju oca. Preduzimljivi sin Gamal (48) postao je, kriv ili ne, trn u oku uskraćenih masa. Doskora prorežimski list, kairski "Al Ahram", osokoljen "događanjem naroda" na Trgu Tahrir, gde je narod istrajnim demonstracijama izdejstvovao odlazak dinastije Mubarak, objavio je krajem februara navodni spisak Gamalovih bankovnih računa. Sada se pominje da je bogatstvo članova predsednikove porodice iznosilo desetine milijardi dolara (do spektakularnih 80 milijardi), što bi ih uvrstilo u red najbogatijih ljudi planete.

Izvesno je, međutim, da je Hosni Mubarak ostao bez podrške svog ključnog saveznika, SAD, kada mu je bio najpotrebniji. Amerika je, kao zahvalnost, Egipat godinama nagrađivala "privilegijom" da za ogroman novac kupuje lovačke avione "F-16" (imaju ih više od 200), a kada je "zagustilo", Vašington je okrenuo glavu i - podržao demonstrante.

Ranije američke administracije umele su bolje da "neguju" svoje političke saradnike. Egipat je, u Prvom zalivskom ratu, kada je vojska Sadama Huseina proterivana iz Kuvajta, bio deo koalicije protiv Iraka, a strani analitičari su izračunali da je učešće svakog svog vojnika u tom ratu Mubarak naplatio sa po pola miliona dolara: oprošteno mu je ukupno 14 milijardi dolara stranog duga.

(Nastaviće se)