Rijad preti šerijatom

VELIKO pitanje, na prelazu iz fiktivnog u stvarno, kalendarsko "arapsko proleće", jeste da li su se režimi u Tunisu i Kairu zaista promenili. Retorika je, svakako, drugačija. I neki postupci: za Ben Alijem je Tunis raspisao poternicu, raspuštena je vladajuća partija, a Mubarakovoj porodici brane da izađe iz Egipta. Da li se izmenila suština? Vladaju li tim zemljama i dalje isti krugovi kao pre revolucija?

Protesti još traju širom arapskog sveta, a u Libiji se vodi građanski rat. Odgovore na izrečene dileme daće vreme, a prelomni čas mogli bi da budu prvi sledeći izbori, naročito oni u Egiptu, najavljeni kao stvarno slobodni i demokratski.

Među prvim Mubarakovim potezima tokom narodnih nemira bilo je da smeni premijera i na čelo vlade postavi svog kolegu - vojnog pilota. Nije mu to prošlo kod demonstranata, ali je činjenica da Egiptom trenutno upravlja vojska, a Mubarak, kao i njegov potpredsednik i politički favorit Sulejman, "poreklom" su - oficiri. Kao i Sadat, i Naser, pa i Nagib, pre njih.

Velike su nepoznanice i u "ostatku" arapskog sveta.

Sudan je u vreme monarhije bio u zajednici sa Egiptom. Sada, u 22. godini vladavine predsednika Omara al Bašira (došao na tron kao pukovnik, vojnim udarom), zemlja je pred podelom na severni, većinski muslimanski, i južni Sudan, gde većinu čine poklonici hrišćanstva i tradicionalnih verovanja. To je odluka građana s juga od pre "revolucije jasmina", koja na leto treba da se pretoči u nezavisnost ovog dela zemlje. Predsednik Bašir, koji prihvata otcepljenje, već je najavio da će posle toga u onome što ostane od države život biti regulisan u skladu sa šerijatskim pravom. Bašira, inače, traži Međunarodni krivični sud, zbog genocida, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti tokom sukoba u Darfuru.

I Jemen je republika, i to siromašna, ali njome isti čovek - Ali Abdulah Saleh - vlada od 1978, a povlačenje najavljuje za 2013. Demonstranti, ali i Salehove pristalice, ginu na ulicama.

Protesti, zasada, u Alžiru i Maroku nisu "pustili korene" kao u drugim zemljama, ali nezadovoljstvo, bar kod dela stanovništva, očigledno postoji.

Nisu neredi ove zime ostali izdvojeni fenomen arapskih republika, niti isključivo siromašnih masa. Ulica (tačnije, kružni tok u centru glavnog grada) uzdrmala je i Bahrein, sićušnu monarhiju u Persijskom zalivu, s platama na nivou zemalja Evropske unije. Komplikovano kolonijalno nasleđe, ali i verska podela na sunite, čiji su i kralj i realna državna sila, i šiite, koji tvrde da su ubedljivo u većini, uneli su nemir u društvo. U Bahreinu je ukotvljena američka Peta flota, pa je taj komadić zemlje nesrazmerno značajan za politiku i strategiju SAD na Bliskom istoku, posebno u odnosu na obližnji Iran.

Svi putevi u ovom delu sveta i ljudske civilizacije, međutim, ne vode u Rim, nego u Meku. Saudijska Arabija, čiji vladar kontroliše dva islamska sveta grada, spada u ključne američke saveznike. Tamošnji poredak je, realno, sličniji srednjem veku nego modernom dobu. To je jedina zemlja gde žene ne smeju da voze kola, niti imaju politička prava. U principu, lepši pol ima u ovoj zemlji, tradicionalnom savezniku SAD, tretman dece - i to male, jer zakon nalaže da svaka žena ima muškog "čuvara", zapravo tutora, a to može da bude i njen sin.

Ostareli kralj Abdulah (87) nedavno je objavio da će podanicima razdeliti poklon od 35 milijardi dolara. To mu nije nemoguć izdatak, jer je njegov feud najveći izvoznik nafte na svetu. Vlasti su zapretile da će "poseći strane prste" koji bi u zemlji pokušali da ostvare tuniski i egipatski scenario. Ima nečeg u toj retorici, jer se u Saudijskoj Arabiji, odakle je potekao i Osama bin Laden i izvezena razvijena ekstremistička misao, smrtna kazna izvodi javnim odsecanjem glave, sabljom, a odstranjuju se i drugi delovi tela. Kao pre 1.300 godina.

Bogatstvo, iako mu malo ko spori značaj za smirivanje narodnog gneva, a oduvek se smatra i jednim od uslova za umerenu vladavinu i demokratiju, ipak ne može sve. I intelektualci u Ujedinjenim Arapskim Emiratima potpisali su peticiju kojom traže političke slobode od svojih apsolutnih vladalaca. Tu je zapadni čovek pomalo zatečen, jer je u međuvremenu razvio i poprilično šovinističku doktrinu da "demokratija nije za Arape" niti za islamska društva. Kao da zapadni uticaji nemaju veze sa današnjim stanjem i poretkom u ovom delu sveta!

Narod, vera, nafta, zamor materijala, ekonomija, centri moći - globalni i regionalni, sve su to sile koje će voditi zemlje Bliskog istoka kroz 21. vek, krivudavim i neravnim putem, sa odredištem čije konture sa današnje osmatračnice ne mogu jasno da se vide.

(KRAJ)