Očinski prema kralju!

TRI dana slavlja brzo su prošla. Oni koji su nosili bakljade su se razišli, kao i studenti i muzička udruženja koja su ispod kraljevog balkona izvodila serenadu. Zanos u koji padaju "veliki, mali, muškarci i žene" kada vide svog kralja brzo je prošao, a mladom kralju ostalo je da nađe rešenja za ozbiljne i krupne poslove koji su se preprečili na putu.

"Zapojen narodnim duhom", sledeći primer svojih predaka, kralj je obećao da će služiti svom narodu i srpskoj državnoj misli i da će poštovati ustav. Šesnaestogodišnji kralj je zaista otpočeo vladavinu kao veliki entuzijasta. Savremenici su saglasni u osećanjima da im je taj mladi čovek svojim "mudrim stavom", "zrelim duhom", mislima koje su mu "odile lako" ulivao nadu u budućnost i da je odisao životom i voljom za rad. Njegovi ministri su primetili da je odlično obavešten o stanju u zemlji, da shvata odnose među političkim strankama, da razume potrebe naroda i da ima planove kako da ih ispuni.

Rešen da se drži ustavne vladavine i rukovodeći se pretežno radikalskim raspoloženjem u zemlji, vladu je poverio radikalima na čelu sa Lazarom Dokićem. Umereni radikal, pošten i čestit čovek, doktor Dokić je bio na pragu stvaranja nove stranke sačinjene od intelektualaca i umerenih radikala, stranke koja bi uspešno sarađivala sa kraljem i otklonila svaku kraljevu sumnju na "mračnu i revolucionarnu" prošlost Radikalne stranke. Međutim, Dokić se ubrzo razboleo i u decembru je ustupio mesto svom kolegi Savi Grujiću.

Skladna saradnja sa vladom ubrzo je narušena. Titularnu funkciju koju su radikali hteli da mu nametnu, kralj nije hteo da prihvati. Nizom poteza oni su mu stavljali na znanje da vladar ne može da upravlja zemljom jer nije nikom odgovoran. Takvi stavovi radikala postali su ubrzo glavni kamen spoticanja. Radikalska vlada je izvršila velike izmene u činovničkom aparatu, baš kao i njihovi prethodnici liberali. Grabež za činovničkim položajima nije znala za granice. Kralju je bilo jasno da se radikali ponašaju kao da on ne postoji. Uostalom, bio je samo dete. Posebno su tzv. ultraši "rđavim ponašanjem i nedostatkom poštovanja" prema kralju vređali njegovu preosetljivu mladalačku sujetu.

Ministri su često podsećali kralja da je i dalje maloletan, te da treba da spava i uči, a njima da prepusti državne poslove. Dešavalo se da kralj pozove ministra na večeru, a ovaj se ne odazove pod lažnim izgovorom da je bolestan, ali već sledećeg dana isti taj ministar šeta gradom najboljeg zdravlja. Nije bio redak slučaj da kralj izda kakvu naredbu predsediku vlade, a da ovaj to ne izvrši i da kralj mora da ga podseti jednom ili čak više puta da postupi po naređenju.

Kralj je upozorio ministre da obustave istiskivanje njegove uloge iz državnih poslova, na šta su mu oni odgovorili da nije kompetentan da se meša u vojsku jer nije služio vojni rok i nema fakultet. Kraljeva sujeta je bila probuđena. "Svi moji preci umeli su da uliju poštovanje. Uliću ga i ja!", ljutito je govorio.

Ustanova Skupštine, sa 90 odsto radikalskih poslanika, postala je svemoćna. Institucije Vlade i Državnog saveta, takođe sastavljene od radikalske većine, mogle su sa Skupštinom uvek da nadglasaju kralja i da mu nametnu svoju volju. Ustavni parlamentarni poredak po najvišem zakonu zemlje iz 1889. godine, zbog društvenih i političkih okolnosti, za kratko vreme se izrodio u jednopartijski režim, u kojem je vladar sveden na jedan glas.

Kralj se usprotivio "stranačkom despotizmu" radikala. Govorio je da je neophodno da podigne svoj autoritet i da nađe vladu koja će raditi isključivo u interesima zemlje. Međutim, kralj takvu vladu nije uspeo da sastavi. Obraćao se i naprednjacima i liberalima, ali bez uspeha.

"Zemlja trpi, treba ubrzati poteze", odgovarao je onima koji su ga upućivali na strpljenje. Stanje u vojsci i finansijama je bilo izuzetno loše. Činovnici i po nekoliko meseci nisu primali platu. Takozvani leteći dug iznosio je oko 35 miliona dinara. Na privrednom razvoju zemlje i eksploataciji rudnih bogatstava nije ništa rađeno skoro tri decenije.

Kralj je sve to odlično znao i smatrao je da je njegova uloga u preobražaju zemlje velika. Međutim, za nekoliko meseci kraljev entuzijazam se istopio. Kralj je bio suviše mlad i bez iskustva, a tim odanih i savesnih ljudi nije imao. Tada se jasno osetilo da centralne vlasti u zemlji nema. Umorne oči, brižan izgled, neizvesna sutrašnjica izbrisali su jednim potezom onog veselog dečaka koji je uživao 13. aprila u državnom udaru. Nametanja na silu nije trpeo, a savete je teško primao.

Završetkom prve kratkotrajne saradnje kralja i radikala u januaru 1894, najavljen je ozbiljan problem u čijem su se središtu našle oprečne koncepcije države - kralj je zagovarao centralističku državu, ustavnu monarhiju u kojoj će vladar biti najvažnija vlast u zemlji i objedinjavati izvršnu i zakonodavnu vlast. Budući da su imali većinu u narodu, radikali su želeli državu koja će se ostvarivati kroz narodnu partiju i narodnu samoupravu. Time je kraljevo učešće u državnim poslovima postalo izlišno. Nespremna na ustupke koji groze njen opstanak, Kruna je zakoračila u borbu, čija je surovost obe strane gurala ka krajnostima - kralja u apsolutizam, a radikale u revolucionarstvo.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNJIGA o kralju Aleksandru Obrenoviću može da se naruči kod izdavača Srpske književne zadruge, Kralja Milana 19, Beograd, na telefon 011/3238-218 i mejl SKZ@beotel.rs