Siroče pored roditelja

OD trenutka kada su počele roditeljske svađe, kralj je bio nemi posmatrač. U diplomatskom koru uveliko se šaputalo da Aleksandar pati i čezne za majkom i da, kako su tvrdili lekari, postoji velika opasnost da se psihički razboli. Majčina sumnjičavost u njegovu ljubav i odanost, samo ga je još više dražila.

Kulminacija u napetosti između majke i sina dogodila se onog trenutka kada sin nije ispunio njene nade da će je pozvati da dođe u zemlju, pošto je postao kralj. Umesto toga, molio ju je da bude strpljiva dok namesnici i njegov otac ne pronađu rešenje kako i pod kojim uslovima je moguć njen povratak. "Ti znaš da bih ja voleo da nije bilo svađa ni razvoda, i da ću ja biti veoma srećan ako regenti i Papa nađu rešenje da se ti vratiš ovde", pisao joj je. Prešao je preko njenih osuda i uveravao ju je u pismima da je voli i da će je uvek voleti.

Kralj, međutim, nije bio spreman na nepoštovanje očevih želja i narušavanje ustavnih prava koja su mu obezbedila starateljstvo. Majka je odbacila sve predloge Namesništva da se dogovorno utvrdi njen status i povratak u zemlju, a na Aleksandrovu konstataciju da bi njene samovoljne akcije mogle da budu neprijatne po oboje, nije se ni najmanje obazirala.

Aleksandar je u maju 1891. ostao sam u Srbiji, bez oca i bez majke. Zakoni o udaljavanju kraljevih roditelja iz Srbije, koji su tada doneti, vređali su prava vladara, jer su rešavali porodične odnose mimo njega. Ovi zakoni nisu ga obavezivali da ih, po punoletstvu, mora poštovati, niti su ga mogli sprečiti da roditelje pozove k sebi, ako to želi. Trogodišnje samovanje u dvoru (1891-1894) mladi Obrenović je teško podnosio, a o poverenju prema neposrednom okruženju više nije moglo biti ni govora.

"Kralj ima dobro srce i plemenitost", zabeležio je njegov guverner, a profesor Male je primetio da je kralj dobar i pravičan, ali pod velikim teretom svojih mladih godina i uticaja koje roditelji vrše na njega, a kojima on zbog svoje prirode ne može da odoli. Neprekidna potreba da nešto radi prstima, kidanje i savijanje papirića, a često i grickanje noktiju, samo su neki od simptoma nervoznog i nesigurnog deteta. U prijatnom društvu je bio veseo, razdrgan, sa ukusom duhovit, u neprijatnim situacijama postajao je nepomičan, ukočen, a kada bi ostao sam dobijao je glavobolje, nesanice i gušenja, usled čega je izlazio u hladne odaje i na balkon da "uhvati" vazduh.

Na Svetog Jovana 1893, Beogradom je proneta vest da su se kralj Milan i kraljica Natalija pomirili. Koliko su Aleksandru teško pale godine u kojima je bio odvojen od majke, najbolje pokazuje pismo koje joj je poslao posle dužeg vremena. Nije mogao da se obuzda u izlivima sreće što su se otac i majka posle "pet tužnih godina" pomirili. "Sada sam potpuno srećan", javljao je majci, da bi na kraju dodao: "Nadam se da ću te videti za dva meseca i taj trenutak sa nestrpljenjem očekujem."

Nekoliko puta je ponavljao da je bio u nezavidnom položaju, rastrzan i podeljen, da u početku njihovih svađa nije hteo da se meša jer je bio vrlo mali. Sada je stariji i mnogo bolje razume stvari, pravdao se. U izvesnom smislu osećao je krivicu zbog razdvojenosti roditelja i želeo je da ih ponovo spoji i dovede u zemlju. Naglašavao je da više ne želi da priča o prošlosti, već da samo hoće da joj dokaže da se njegova osećanja prema njoj nisu promenila. "Uvek sam te voleo svim svojim srcem i voleću te zauvek", pisao je.

Profesor Male zabeležio je da mu je učenik bio razdragan i srećan, a takvog ga nikad ranije nije video. Na novogodišnju čestitku namesniku Ristiću, odgovorio je da se oseća kao "siroče" i "poslednji" među Srbima, jer jedino on kraj sebe nema roditelje. Izašao je iz senke, smelo se pojavljivao u javnosti, i još smelije razgovarao sa ministrima i namesnicima.

Od januara 1894, kada je kralj Milan, posle tri godine, doputovao u srpsku prestonicu, pa do 1900, nastupio je period naizmeničnog smenjivanja uticaja roditelja na političke tokove u Srbiji, a posebno na njihovog sina kralja Aleksandra.

ZnajuĆi za očev uticaj na sina, majka je pokušavala da parira kralju Milanu u deljenju političkih saveta. Sin je, međutim, odmah odbacio njene savete kao nevažne i zamolio je da mu se više ne obraća sa prekorima i primedbama na njegove političke poteze. "Kažeš da ste bili loši roditelji, ali ja vas volim svim svojim bićem. Vi ćete se sada pokoravati meni kao kralju-sinu, i mojoj politici", bio je kategoričan. Na optužbe izrečene na očev račun, odgovarao je: "Za mene, on je moj otac, on je bio dvadeset godina vladar ove zemlje."

Na izmaku 1894. godine počele su da se šire glasine da su se otac i sin posvađali. Kraljevo osamostaljivanje očigledno je provokativno delovalo na oca. Naviknut da ga sin gleda kao uzor i da mu "skida kapu" za njegove sposobnosti, Milan nije mogao da prihvati da sin više ne uvažava njegove sugestije.

Razmirice sa ocem veoma su destabilizovale mladog kralja. "Ti dobro znaš", pisao je ocu, "da sam 9. januara ušao u borbu zato što sam morao da povratim izgubljeni red koji su stvorili radikali, ali za ovu novu borbu nemam ni osnova, ni ljudi, ni želje, jer bi ona potresla moj karakter koji je miran, indiferentan i zadovoljava se onim što ima."

(Nastaviće se)