Brige mladog kralja

KRALjICA Natalija je više puta pokušavala da sinu dokaže da ga otac iskorišćava i navodi na brojne greške u politici i da treba da ga odbaci "kao satanu koji seje samo zlo". Za razliku od oca koji je zagovarao nastavak borbe protiv radikala i njihovih političkih i državnih koncepcija koje je ocenio kao "antidinastičke", majka je zastupala stav da kralj mora da radi sa radikalima sve dok su najjača stranka.

Doček kraljice majke u Beogradu 10. maja 1895. bio je veličanstven. Mada je 1893. kategorički tvrdila da nikada neće doći u Srbiju, a 1894. je kao uslov za svoj dolazak zahtevala da Pašićeva vlada bude na vlasti, 1895. ipak je stupila na tlo Srbije, iako je na čelu ministarstva bio Nikola Hristić, koga je smatrala ličnim neprijateljem. Ubrzo je postala centralna ličnost javnog i političkog života. Kraljica je tek napunila trideset šestu godinu i bila je u punoj snazi i sa velikim ambicijama. Svoje političke pretenzije nije skrivala, te su je i političari i diplomate smatrali bitnim faktorom u zemlji.

Poput kraljevog oca, i majka se upuštala u političke razgovore, često bez kraljevog znanja i odobrenja. Kroz njene salone defilovali su radikali i naprednjaci, a ona je obećavala potpuni uspeh svoje misije i dolazak radikala na vlast. Radikali, međutim, nisu nudili bezrezervnu pomoć kralju. Ne pristajući na njihova uslovljavanja, kralj je novu vladu, na iznenađenje majke i nestrpljivih radikala, poverio naprednjaku Stojanu Novakoviću. Kralj Milan je smatrao da je Novaković došao po volji kraljice Natalije, dok je kraljica bila ubeđena da je nova vlada obrazovana po želji kralja Milana. Novaković je, u stvari, bio kraljev izbor. Nezadovoljna kraljevim izborom, kraljica Natalija je 16. avgusta 1895. napustila zemlju.

Ona je tokom 1896. i 1897. još nekoliko puta dolazila u Srbiju, a prognozirala je da je vreme radikala blizu. Početkom 1897. zaista je na upravu stupila radikalska vlada Đorđa Simića. Ozbiljni spoljni zapleti, finansijski problemi i majčin dolazak, bitno su uticali na kralja da promeni unutrašnji politički kurs. Kralj je docnije izjavio da je Novakovićeva politika njemu lično bila najbliža, ali da nije uspeo da zadrži njegovu vladu "zbog fatalnog dualizma" roditelja.

TreĆeg dana Božića 1897. u prestonicu je, umesto Natalije, ponovo došao kralj Milan. Uoči očevog dolaska, ministarska sednica pod kraljevim predsedništvom trajala je sedam sati. Ministri su pretili ostavkama i tražili od kralja da spreči očev dolazak, ali je sin, iz poštovanja prema roditelju, odbijao da upotrebi silu. U njemu je ponovo počelo da kipi davno uzavrelo osećanje da je osuđen da zauvek stoji između oca i majke i njihovih svađa i da mora da se opredeljuje za jedno od njih. Kralj je ministrima rekao da će u slučaju njihove ostavke pozvati sve srpske velikodostojnike i državnike i da će u očevom prisustvu izjaviti da je iznuren stalnom borbom roditelja, te da napušta presto, a njima ostavlja da tu borbu nastave.

"Vidite da sam ja bolestan mladić. Do toga me je doveo nesložan život mojih roditelja i neprekidna borba između ljubavi koju dugujem mojim obojim roditeljima. Ja osećam da ne mogu dalje izdržati ovu borbu i volim se ukloniti sa prestola nego silom sprečavati moje roditelje da dođu u Srbiju."

Kralj je doista početkom decembra 1896. posetio ugledne bečke lekare i profesore Drašea i Najgera. Doktor Najger je posle detaljnog pregleda konstatovao nadutost, katar u stomaku i nervnu napetost, koji su očigledno bili posledica stresova i nervoza. Po mišljenju doktora Drašea, postojala je velika opasnost da nervoza "rastroji ceo organizam" kraljev. Prepisano mu je banjsko lečenje i strogi režim života. Kralju je tada bilo svega dvadeset godina i lekar mu je savetovao ozbiljno staranje o zdravlju. Kralj je bio tako utučen i nesrećan da je izazivao sažaljenje ministara.

Majka, međutim, nije bila blaga. Osula je na sina pravu paljbu, osuđujući njegovu osetljivost prema ocu. Potpirivala je njegovu sujetu i častoljublje, govorila da mu otac ne dozvoljava da sam odlučuje i da ima takvu moć nad njim da može da ga ubedi u stvari u koje kralj inače ne veruje. Pretila je da mu nikada više neće doći. Sin je na to odgovorio da je čvrsto rešen da radi sa radikalima, da ona nema razloga da menja svoju odluku o dolasku u Srbiju i da mu je njeno prisustvo velika moralna podrška jer je suviše mlad za ozbiljan položaj na kome se našao.

Za mesec dana koliko se zadržao u zemlji, Milan je negodovao zbog sinovljevog izbora u unutrašnjoj i spoljnoj politici. Još s jeseni 1896. savetovao je sinu da pristupi Austrougarskoj, ali mu je kralj odgovorio da to ne može biti. Javno je govorio da mu se smučilo smucanje po svetu i da bi želeo da se nastani u Nišu. Na to mu je sin pred prisutnima odgovorio: "Što si abdicirao i meni natovario brigu i teret na vrat, kad tako sad radiš?" Nekoliko dana kasnije, otac je napustio zemlju, a uoči odlaska se prema svima držao izazivački. Na peronu nije hteo da se pozdravi sa ministrima, i to je učinio tek na kraljevu opomenu. Sin, ipak, nije želeo da prekida odnose sa ocem i da se rastanu u svađi.

(Nastaviće se)