Kralj hapsi radikale

UPRKOS kraljevim nastojanjima tokom 1896. i 1897. godine da u izvršnu vlast uključi sve tri partije, u praksi se to nije moglo postići. Ogromna prednost radikala na političkoj sceni motivisala ga je da upravu poveri manje poznatim ličnostima iz redova Napredne i Liberalne stranke. Jedino tako je mogao da ih izoluje i onemogući da šire svoje pozicije na račun vladarskog autoriteta. Tu je ležao pravi motiv za poveravanje mandata za sastav nove vlade doktoru Vladanu Đorđeviću.

Krajem 1897. i početkom 1898. godine širile su se glasine da se kralj sprema da obrazuje jednu novu političku stranku. Ona je trebalo da oko sebe okupi sve konzervativne elemente u zemlji. Od te namere se, međutim, moralo odustati jer proklamovanje cilja, „stišavanje partijskih strasti“, nije se moglo ostvariti ignorisanjem Radikalne stranke, koja je bila izolovana i udaljena od svih političkih tokova u zemlji.

Odabir pojedinih ličnosti iz sve tri stranke, čiju bi partijsku pripadnost natkrilio kralj, bio je proizvod ugledanja na ondašnje tendencije u Evropi, gde se na vlast vraćala vladavina desnice uz pojačani državni centralizam.

„U radikalnoj stranci ima i dobrih ljudi, ali njene vođe koje su njeni predstavnici u narodu, to su ljudi zaneseni nekakvim idejama socijalističkim i nihilističkim sa Zapada, a drugi su koji misle da putem sile i putem terora ozdo vladaju“, tvrdio je kralj, čvrsto zastupajući ideju državnog centralizma. Međutim, iako je vlada dobila većinu na izborima, radikali se nisu olako mirili sa svojim potčinjenim položajem. Politički i javni život novovekovne srpske države do tog momenta nije zabeležio tako otvorene napade u opozicionim glasilima, u kojima su glavni akteri vladar i predstavnici vlasti.

Cenzori su imali pune ruke posla, a vlada doktora Vladana je obustavila mnoge opozicione listove. Kraljevi javni nastupi i svakodnevni kontakti sa okolinom bili su odsečni, „svaka reč mu je odzvanjala“. Kralj je potcenjivao značaj opozicije i tvrdio da je ostala bez ikakvog uticija, da u zemlji vlada mir i da takva klima pogoduje planiranim reformama, koje se mnogo brže izvode kada su diktirane iz jednog centra.

Kraljevska vlast se uzdigla nad Skupštinom, koja je postala neka vrsta pomoćnog organa. Kralj je često isticao neadekvatnost parlamentarnog sistema za zemlje poput Srbije. Ponavljao je da njegovu zemlju čekaju neodložni nacionalni zadaci koji iziskuju uključivanje svih prirodnih i materijalnih potencijala. Zbog toga, kao i zbog činjenice da se povezivanje svih suprotstavljenih snaga u zemlji nije moglo postići, naglasio je kralj, izvor vlasti ne može da bude dole, u narodu, već mora da bude u rukama vladara. Najjača opoziciona sila, radikali, početkom 1899. ušla je u otvorenu borbu protiv kraljevog ličnog režima.

Ruski otpravnik poslova Mansurov, iz više izvora saznaje da su antidinastička stremljenja u stranci sve jača i brojnija, dok su doskora bili samo neugledna manjina. Borba sa opozicijom je krenula stranputicom po vladu, dok nije kulminirala hapšenjem radikala posle atentata na kralja Milana, na Ivandan, 6. jula 1899. godine.

Rad emigranata protiv režima utvrđen je na sednici Glavnog odbora Radikalne stranke od 9. juna 1898. Delovanje emigracije je bilo prvenstveno upereno protiv bivšeg kralja, ali je u drugoj fazi imalo cilj svrgavanje Obrenovića. „A kad to jednom izvedemo (oteraju kralja Milana iz Srbije, prim. S. R.), za sve je drugo lako. Sustali ne bismo nikako i prodrli bismo sa svojim planovima“, pisao je Živojin Balugdžić Ranku Tajsiću. Antidinastičko delovanje sa centrom u Švajcarskoj, gde je stalno bio nastanjen i Petar Karađorđević, nikako ne može biti slučajno. Emigracija se sve bolje organizovala i prikupljala pristalice, što joj nije bilo teško budući da je broj nezadovoljnika stanjem u Srbiji naglo počeo da raste posle atentata.

Nikako ne treba zanemariti činjenicu da su srpska omladina i inteligencija rado prilazile antidinastičkom i krilu pod uticajem Karađorđevića, upravo zbog toga što je proklamovalo borbu, ne protiv dinastije, već za ljudska prava, za slobodu zbora i dogovora, za slobodu pisane reči. Kralj je prenebregao ovaj značajan fakat, zbog kojeg je njegov položaj spolja davao lažnu sliku snage, a zapravo je bio ozbiljno poljuljan.

Kraljevo okretanje ličnom režimu 1897. imalo je uzor u povratku desnice u Evropi u razdoblju od 1896. do 1903. godine. Tada se klasični evropski liberalizam povlači pred novim konzervativnim raspoloženjem, koje počinje da zahvata Englesku i Francusku. Bio je to poslednji pokušaj Obrenovića da se kruni obezbedi vodeće mesto u državnom sistemu vlasti i da se suzbiju snage koje su odbijale dogovor sa dvorom i nastojale da unište njegovu ulogu u političkom životu.

Nosioci tih snaga bili su predstavnici mlađeg naraštaja, intelektualnog podmlatka, koji je pripadao političkoj generaciji rođenoj u drugoj polovini 19. veka. Njihovi politički ideali bili su suprotni od obrenovićevskih. Francuski ili engleski parlamentarizam bio je njihov jedini politički uzor. „Kralj ispod zakona“ - bio je njihov moto i nikakvi dinastički i državni interesi nisu mogli da budu iznad prava građana.

(Nastaviće se)