Draga draža od prestola

KRALj se rešio da isprosi Dragu Mašin. Kabinet podnosi ostavku, jer ne može da spreči katastrofu zemlje i dinastije, pisao je ministar Vukašin Petrović 20. jula 1900. predsedniku vlade Vladanu Đorđeviću, koji je u tom trenutku bio van zemlje. Na sva odvraćanja, kralj je ponavljao da voli Dragu, da bez nje neće da živi i da mu je nadomestila porodičnu atmosferu koja mu je od detinjstva nedostajala.

Generalu Franasoviću, prijatelju Obrenovića, kralj je uoči veridbe poverio da je dve godine bio ophrvan razmišljanjima o brojnim nezgodnim i lošim stranama svoje namere da se oženi Dragom. „Sve što ste vi naveli, govorio sam sebi, i još više no što vam sada pada na pamet. Ali, naposletku, rešio sam da sve to pretrpim i spalio sam sve mostove. Povratka nema, i ja ću Dragu uzeti ma se morao odreći prestola“, rekao je on.

U proklamaciji, kralj svoju ženidbu predstavalja kao izvršenje dužnosti prema narodu, obećava potomstvo, sreću i mir u kraljevskom domu. Istog dana, 20. jula 1900, kralj je potpisao ukaz kojim, po sopstvenoj molbi, kralju Milanu prestaje dužnost komandanta Aktivne vojske. Među oficirima Beogradskog garnizona došlo je do komešanja, ali kada su otišli u dvor, pozdravili su kralja burnim usklicima: „Živeo!“ U ime oficirskog kora general Jovan Mišković poželeo je kraljevskom paru da brak koji su sklopili bude srećan po dinastiju i državu.

Kralj je obećao da će napredak vojske i dalje biti predmet njegove najveće pažnje, stavljajući im do znanja da Milanov odlazak neće uticati na promenu statusa vojske u državi i društvu. Na Genčićeve pozive da se vrati, kralj Milan je odgovorio da mu to ne dozvoljava „njegova oficirska čast“.

Saznavši za veridbu u Beogradu, kraljeva majka je bila vrlo utučena. Stojan Novaković joj je otvoreno kazao da je za sinovljev brak i ona odgovorna, jer nije umela da sačuva svoje mesto kraj njega, već ga je ustupila ocu. „Ko je mogao sprečiti vatru koja je planula iznenada, ali koja je gorela i tinjala odavno?“, pitao se Novaković.

Otpor u javnom mnjenju prema kraljevoj ženidbi trajao je kratko, jer javnost nije bila blagonaglona ni prema eventualnoj ženidbi sa strankinjom, a naročito ne sa germanskom princezom, kojoj je težio kraljev otac. Kralj se obilato služio ovim činjenicama, dokazujući da on, poučen iskustvima svojih prethodnika, uzima za ženu Srpkinju, onu koja može najbolje da razume probleme, želje i potrebe svog naroda.

Kriza oko ženidbe okončana je za sedam dana. Uz kralja su stali mitropolit srpski, diplomatski predstavnici stranih država, predsednik Skupštine, predsednik Državnog saveta, predstavnici Beogradske opštine, civilni i vojni dostojanstvenici, komandant i oficiri kraljeve garde.

Sve političke stranke su uskoro našle svoj račun i ženidbu su prikazale narodu kao pozitivnu po državu. Radikali su kalkulisali da je kraljevom ženidbom zauvek onemogućen povratak kralja Milana u Srbiju, te su mu nudili podršku, ali su za uzvrat zahtevali da se drži strogo ustavne vladavine. Stojan Novaković, najznačajnije ime među naprednjacima, smatrao je da je kraljevom ženidbom došao kraj unutrašnjim trzavicama u kraljevskom domu. Liberali su pak tražili veze sa kraljičinim ocem Pantom Lunjevicom, koji je svojevremeno pripadao kolu liberala.

Povlačenjem kralja Milana, povukli su se i njegovi prvrženici, ministri iz bivše Đorđevićeve vlade, a povukao se i deo oficira čiji protest nije naišao na odziv. Jedan deo inteligencije je prihvatio novo stanje, i zato je obasipan velikom pažnjom iz Dvora, dok je drugi deo bio u iščekivanju sledećih kraljevih koraka. Profesori Velike škole, predvođeni profesorom Đorđem Stanojevićem, lično su poželeli kralju sreću, a to je učinila i Kraljevska srpska akademija, zatim predstavnici Trgovačke akademije, predstavnici Srpskog novinarskog udruženja, svi beogradski učitelji i učiteljice. Brojni izaslanici iz unutrašnjosti svakodnevno su dolazili na čestitanje kralju i kraljici.

Bečka štampa je zasipana telegramima iz Srbije, u kojima je, bez izuzetka, dokazivano da je kraljeva ženidba naišla na oduševljeni prijem u narodu. Pisma iz Beograda prijateljima u inostranstvu svedočila su o veselju kakvo se u Beogradu ne pamti. Sve ulice i kuće bile su ukrašene zastavama i vencima, a ispred kraljičinog stana tiskala se masa sveta, koja joj je klicala sa oduševljenjem kad god bi se pojavila na prozoru. Kralj je mnogo polagao na činjenicu da je „narod odobrio“ i „pozdravio“ njegovu ženidbu.

Proklamacija od 20. jula 1900. godine shvaćena je i kao početak kraljeve samostalne vladavine. Tekst „Posle proklamacije“ potvrđuje da je očevo savladarstvo u prethodnom periodu zaista postojalo, jer je jedan deo kraljevog okruženja svoju vernost polagao kralju Milanu. Veridba je bila, kako se u tekstu kaže, samo „probni kamen“ kojim se na delu pokazalo ko je za kralja. U užim krugovima, Aleksandar je govorio da njegov otac nije mogao ostati više u Srbiji jer je „davao povoda verovanju“ da utiče na državne poslove.

Kralj je mislio da je zaista ženidbom otpočeo novu epohu u svom životu, ali i u svom kraljevanju. Bio je uveren da su čestitke Narodnog predstavništva, najviših vojnih i civilnih zvaničnika, većeg dela inteligencije i naroda iskrena i sigurna osnova na kojoj će počivati njegova vladavina i državni napredak.

(Nastaviće se)