Kruna dvorskoj dami

INTERESOVANjE Nemačke za ženidbu kralja Aleksandra Obrenovića 1900. godine ubrzalo je ne samo kraljevu inicijativu da se oženi Dragom, bivšom dvorskom damom svoje majke, već i nastojanje Rusije da predupredi posledice kraljeve ženidbe nemačkom princezom. Zato je imperator Nikola II podržao kraljevu ženidbu.

Rusija nije htela da propusti priliku da postigne ono što je pokušavala još od 1893. godine, kada je kralj počeo samostalnu vladavinu - da povrati i ojača svoj uticaj u Srbiji i tako potisne ne samo uticaj Austrougarske, koja je koketirala sa Milanom, već i Nemačke, koja je finansijski zakoračila u Srbiju. Razlaz oca i sina zbog ženidbe bio je jedinstvena prilika da se kralj napokon osamostali i da se na tom putu Rusija predstavi u ulozi njegove zaštitnice.

Za Rusiju je, kako je izveštavao otpravnik poslova Pavle Mansurov, bio mnogo podesniji nepolitički brak sa Srpkinjom nego politički brak s nemačkom princezom. Car je svojeručno napisao da je saglasan s tim mišljenjem. Naredio je da ga, kao kuma, na kraljevom venčanju sa "svetlom gospođom Dragom, rođenom Lunjevica", zastupa Pavle Mansurov, koji je zatim javio da se u Srbiji carevo kumstvo uzima kao osobiti vid ruske naklonosti i pažnje. To je bio presudan trenutak i najava novog doba u odnosima dveju zemalja.

Reakcije Beča na popravljanje srpsko-ruskih odnosa nisu bile povoljne. Nemački ambasador u Beču je konstatovao da je ženidba kralja Aleksandra kod svih političara u Austrougarskoj izazvala nezadovoljstvo, jer je uništila "diktatorski" položaj Monarhije na Balkanu. Utisak je bio tim lošiji što je do obrta došlo u trenutku kada su austrijski državnici samouvereno smatrali da su "dizgini istoka evropskog" u njihovim rukama. Državnici u Beču su se spremali da na ekonomskom polju izvrše na Srbiju pritisak, a možda i izazovu ekonomski rat. Pretvarali su se da ne vide propagandu koja je protiv kralja vođena sa teritorije Monarhije.

Ključna ličnost u povezivanju kralja sa agenturom bio je upravo ruski otpravnik poslova Pavle Mansurov, osoba bliska slavenofilskim ruskim krugovima. Šef ruske tajne službe za Balkan, pukovnik Aleksandar Budzilovič zvani Grabo, posetio je kralja u Smederevu još početkom septembra 1900. Po zamisli Mansurova, predložio je da mu ugovori i organizuje posetu kod ruskog cara, što je kralj prihvatio.

Kraljev put u Rusiju i zaštita njegove ličnosti bili su veoma aktuelni za života kralja Milana. Posle iznenadne Milanove smrti 11. februara 1901, kralju su u aprilu ponuđene niže cene usluga agenture, koja je sada delovala kao obaveštajna služba kralja i nije imala zadatak da obezbeđuje kraljevu i kraljičinu ličnost.

Grabo je u jesen 1900, po nalogu Lamzdorfa, saopštio kralju Aleksandru da imperator prihvata da bude kum budućeg naslednika srpskog prestola i da će rusko Praviteljstvo uvek podržavati dinastiju Obrenović. U maju 1901, posle obelodanjivanja vesti da se porođaj kraljice ne može očekivati, njen već potkopani moralni kredibilitet bio je ozbiljno doveden u pitanje.

Za sve vreme odugovlačenja prijema kralja u Rusiji, kuje se zavera protiv srpskog vladarskog para. O tome, međutim, nema vesti u izveštajima ruske agenture. Osećajući da mu tlo pod nogama izmiče, kralj je svim sredstvima pokušavao da izdejstvuje prijem, te je molio Graboa da lično ode u Petrograd i da deluje na suzbijanje intriga nezvaničnim kanalima i "zakulisnim" putem. Međutim, Grabo je u decembru 1901. iznenada preminuo i nije uspeo da obavi povereni zadatak.

Nastavak saradnje kralja sa ruskom agenturom 1902. godine bio je uslovljen drugačijim okolnostima, budući da su pozicije kralja sve više slabile. Aleksandar Obrenović je od početka 1902. pokušavao da kontaktira s novim šefom tajne službe Vladimirom Valerijanovičem Tržecjakom i da ugovori saradnju sa agenturom na starim osnovama. Tržecjak je stigao u Beograd sa vestima da Rusija ne može da preuzima na sebe rizik povodom predloga kralja Aleksandra da se ponovo ustanovi obezbeđenje njegove ličnosti. To je bio treći period saradnje, koji je trajao do kraljevog ubistva 11. juna 1903.

Ruska agentura je obećala da će da pomogne kralju "u skladu sa snagama i sredstvima agenture". To je zapravo bilo odbijanje na lep način. Na odluku Rusije umnogome su uticale nepovoljne prognoze iz Srbije u pogledu opstanka poslednjeg Obrenovića na prestolu, ali i utvrđeni zajednički program reformi u Turskoj, koji je trebalo da realizuju Rusija i Austrougarska. Krajem aprila 1903. ruski agenti javljaju da je u Beogradu skovana zavera protiv kralja i da je poslanik Čarikov o tome izvešten, ali ne i srpski kralj, kome je ta informacija uskraćena za čitav mesec.

Ruska tajna agentura je poslala Vajsmana kralju tek 7. juna 1903, tri dana uoči ubistva, da mu saopšti vest o zaveri. Kralj je, međutim, već imao tu vest od bugarskog kneza Ferdinanda. Tog istog 7. juna Tržecjak je povukao sve svoje ljude iz Srbije i Vajsman je odmah, istog dana, krenuo natrag u Sofiju. Nadležni su ga, međutim, vratili 10. juna natrag za Beograd, navodno zbog poslova agenture. Tako se 11. juna 1903, u četiri ujutru, dakle sat posle ubistva kralja i kraljice, agent ruske policije našao u prestonici.

(Nastaviće se)