Poslednji čin zavere

ODUGOVLAČENjE prijema kralja u Rusiji uticalo je na pospešivanje zavere protiv srpskog vladarskog para. Uporedo sa pogoršanjem odnosa sa susednom Monarhijom, kralj se hvatao za Rusiju kao davljenik za slamku. Međutim, u septembru 1902. javljeno je da "zbog caričinog narušenog zdravlja" neće biti prijema članova inostranih vladarskih kuća u Livadiji. Domaća javnost je u otkazu prijema videla nemilost ruskog cara i antidinastičke akcije su nanovo oživele.

Nejasni odnosi Rusije prema kralju bili su glavni razlog što je kovanje zavere trajalo skoro dve godine. Ruski poslanik je kratko zaključio da se kralj može održati samo uz milostivu reč ruskog cara.

Do danas se održala teza da su svi srpski vladari, abdikacijom ili u atentatima, gubili presto u trenutku kada bi se zamerili Rusiji. Smatramo, međutim, da je ta teza nepotpuna, jer joj treba dodati i činjenicu da su srpski vladari gubili presto i kada bi se zamerili Habzburškoj monarhiji, a sudbina poslednjeg Obrenovića je najbolji dokaz za to. Mora se priznati da je tome doprineo i sam kralj svojim ponašanjem, jer se, za razliku od svih svojih prethodnika u 19. veku, jedini osmelio da otvoreno stupi na proruski pravac, zanemarivši pri tom osvedočene činjenice da je Monarhija posle 1878. postala glavna "balkanska" zemlja i da nikada ne bi dozvolila da se njena ulaganja i tekovine dovode u pitanje.

Pisanje opozicione štampe, koja je nameravala da zaoštravanjem socijalnih razlika u društvu i potenciranjem "izrabljivanja" siromašnog dela naroda izazove bunt masa "odozdo", nije dalo očekivane rezultate. Onda je ona pozvala vojsku na dejstvo. "Srpska vojska ima u demokratiji svog najvernijeg prijatelja, jer je obema Srbija preča od svega", pisale su opozicione novine. Nezadovoljstvo zbog kraljeve ženidbe, lažne trudnoće, a zatim protežiranje Nikodija i Nikole, kraljičine braće, raspalilo je u vojsci nove strasti protiv kralja. Nedavno objavljena istraživanja kazuju da je u zaveri učestvovalo 115 oficira, od oko hiljadu i po, koliko ih je bilo.

Zanimljivo je da oficiri nisu tražili veze sa radikalskim političarima, već sa liberalima, a jedini razlog za to mogu biti rodbinske veze. Mnogi liberali su došli u direktan sukob sa kraljem. Oni su hteli vlast, a kralj ih je stalno držao na distanci. Imali su poseban tretman za vreme boravka kralja Milana u zemlji, ali sa njegovom smrću je i toga nestalo. Zaveru su organizovale stare političke i vojne strukture, one koje su devedesetih godina 19. veka predstavljale glavni oslonac Obrenovića. Mlađe snage u vojsci su dale zaveri novu snagu, borbenost i podršku, a u završnom delu, kada je došlo do zastoja, one su stvar izvele do kraja.

Kralj je u poslednjim trenucima života bio goloruk, nenaoružan. Kada je izašao iz budoara, nastupila je kratka pauza, jer se niko nije osmelio da puca prvi. Zaverenici su potom pričali da se kralj držao hrabro i muški i da je pretio oficirima osvetom, a da mu je do poslednjeg trenutka glas bio "sasvim prirodan" i "nepromenjen". Konačno je prvi metak ispalio kapetan Mihailo Ristić, stari karađorđevićevac koji je od početka zavere tražio da lično izvrši ubistvo. Kralj je pao od prvog metka, a ubrzo za njim i kraljica.

Prestonička štama je pisala: "Ovaj radostan glas odjeknuće veselo širom celog Srpstva. Sin srpskog Nerona pao je od ruke oficira, srpskih vitezova". Službene novine su objavile brojne telegrame u kojima se odavala slava ubicama, "junacima jučerašnjeg istorijskog čina". Narodna skupština koja je 1902. izjavila "vernost" kralju Aleksandru, posle ubistva "prihvaća i sa oduševljenjem pozdravlja novo stanje". Tela kraljevskog para su na požarnim kolima prevezena od dvora do crkve svetog Marka i pokopana su na tamošnjem groblju. Iznad njihovih humki nije gorela sveća ni kandilo, samo su stajala dva mala krsta od cinka, na kojima su crnom bojom bila ispisana imena Aleksandar Obrenović i Draga Obrenović.

Među najčešćim izgovorima zaverenika i ubica kraljevih našao se "spas Srbije". Kod zaverenika je postojao subjektivni osećaj da će sve krenuti nabolje kada poslednji Obrenović ne bude više među živima. Da je takvo razmišljanje bilo lišeno svesti o stvarnim društvenim i političkim problemima svedoče i događaji posle ubistva Obrenovića, kada nisu pronađena rešenja za prevazilaženje sveopšteg zastoja u političkom, socijalnom i privrednom životu zemlje. Bilo je i drugačijih mišljenja, onih koja su počivala na "podeli odgovornosti" za neuspehe u konsolidovanju unutrašnjeg stanja u državi i društvu. Takvi stavovi su bili u manjini, ali su njihovi argumenti bili razložni i jaki.

Pera Todorović je među prvima vladavinu kralja Aleksandra objašnjavao sredinom koja ga je odnegovala. Bez poricanja kraljevih grehova i nedostataka, tvrdio je da politički i društveni činioci u neposrednom i širem kraljevom okruženju snose odgovornost u izgradnji vladarskog profila poslednjeg Obrenovića. "Mi smo istinski tvorci ne samo Aleksandrova doba, već i samoga Aleksandra", pisao je Todorović. "Neka svako primi i ponese svoje breme, pa ćemo onda videti šta će ostati, šta se ima s pravom natovariti na pleća pokojnih kraljeva Milana i Aleksandra".

Kraj