Šef države dva dana

ČUDNE stvari dešavale su se u vezi sa sahranom Če Gevare, koja je obavljena u najvećoj tajnosti i u "režiji" potpukovnika Selića. O tome postoje najmanje četiri verzije. Tačka na njegovu sahranu nije stavljena ni danas, isto kao što je enigma pratila i dalju karijeru tog potpukovnika u čijim je venama tekla i crnogorska krv.

Posle događaja u La Igeri i varoši Valje Grandeu, skoro svi akteri su munjevito napredovali. Predsednik Rene Barijentos i zapovednik bolivijske vojske, general Ovando Kandija delili su vojne činove i šakom i kapom: onaj kapetan Prado unapređen je u majora, a kasnije i u generala, isto se desilo i Sentenu Anaji, koji je ubrzo posle likvidiranja Čeove gerile zamenio čin pukovnika epoletama generala. Generalski čin će dobiti i kapetan Vargas Salinas, koji je u avgustu 1967. godine naneo Čeu prvi poraz kada je, zahvaljujući dojavi seljaka, likvidirao njegovu grupu na reci Rio Grande.

Selić nije odmah vojno napredovao, mada se svi slažu u oceni da je on među oficirima iz sastava Osme divizije rendžera, možda bio najsposobniji vojnik. Nije dobio generalski čin, ali će se ubrzo pokazati da je od svih "lovaca" na Če Gevaru, ipak najviše politički napredovao, mada će na kraju i njega sustići prokletstvo Čeove sudbine.

Posle likvidacije gerile Če Gevare, događaji na političkoj i vojnoj sceni Bolivije su se smenjivali kao na filmskoj traci, sve, naravno, u skladu sa diktatorskom i pučističkom tradicijom te siromašne zemlje. Kada je predsednik Barijentos poginuo u avionskoj nesreći 1969. godine, na čelo Bolivije je, takođe po diktatorskom "redu vožnje", prvo došao general Ovando Kandija, a potom general Huan Hose Tores.

Tada već pukovnik, Andres Selić te 1970. godine je komandovao specijalnom jedinicom rendžera u drugom po veličini bolivijskom gradu, Santa Kruzu, na istoku zemlje.

Ubrzo će se pokazati da general Tores nije bio po volji bolivijskoj desnici i tamošnjim generalima, koji su u Santa Kruzu, inače najbogatijem gradu u zemlji, imali najjače uporište. Tores je tokom 1970. i 1971. godine počeo da preduzima neke ekonomske reforme koje se domaćoj desnici i generalima nisu nimalo dopale. Nezadovoljnike je predvodio general Ugo Banzer, bivši bolivijski vojni izaslanik u Vašingtonu, inače zakleti antikomunista i blizak saradnik sa ultradesnim, pa čak i profašističkim snagama u zemlji. Među njegovim pristalicama bio je i pukovnik Andres Selić, oficir nesporne vojne sposobnosti i ličnog uticaja.

Kada je u leto 1971. godine došlo do otvorenog otpora prema generalu Toresu, koji je bio dao saglasnost da se Ugo Banzer stavi u kućni pritvor, u Santa Kruzu je došlo do vojne pobune protiv režima. Na čelu pobune je bio pukovnik Andres Selić. Puč se ubrzo preneo i na La Paz, gde je vojska brzo naterala generala Toresa da odstupi, posle čega će on pobeći iz zemlje u Argentinu.

Santa Kruz, odakle je sve počelo, munjevitom brzinom je stavljen pod kontrolu pučista, koji su zauzeli i univerzitet. Očevici pričaju da je pukovnik Selić tog dana svojim rendžerima govorio: "Ubijajte komuniste..." Ne zna se da li su oni nekog od komunista i ubili, ali je poznato da je tog dana u Santa Kruzu palo na desetine žrtava, a u zemlji je bilo 468 ubijenih i 14.000 uhapšenih.

U zoru 21. avgusta te 1971. godine naciji je saopšteno da zemljom upravlja nova vlast, zapravo vojna hunta koju su činila trojica oficira. Na čelu hunte bio je pukovnik Andres Selić, a njeni članovi su bili general Ugo Banzer i pukovnik Hajme Florentino Mandijeta.

Vlast Andresa Selića, koji će u istoriji Bolivije ostati upisan kao čovek koji je dva dana bio šef države, trajala je svega 48 sati. Taman toliko da se Ugo Banzer, jedan od najozloglašenijih diktatora u Južnoj Americi, proglasi za predsednika. On je na tom položaju ostao sve do 1978. godine.

A Selić, šta je sa njim bilo? Desilo se ono što je bilo logično: postao je desna ruka diktatora Banzera, postavljen je za ministra unutrašnjih poslova, najvažniji ministarski resor u takvim režimima. U tom delu sveta, ministri unutrašnjih poslova često postaju predsednici države.

Seliću to nije pošlo za rukom. Da li njegova ukleta sudbina, da li njegove preterane političke ambicije, a moguće i njegov buntovni karakter, izbacili su ga iz političke igre u kojoj su mu sva vrata bila otvorena. Ugo Banzer nikada nije objasnio zašto je tog izuzetnog oficira, koji ga je toliko zadužio, sklonio s ministarskog položaja i poslao ga već naredne godine za ambasadora u Paragvaj.

Mora da je Selić shvatio šta to znači, ali se sa time nije pomirio, što je bilo sasvim u skladu sa njegovom neukrotivom prirodom. Zar da on, koji je imao jednu od ključnih uloga u likvidiranju Če Gevare i koji je Banzera doveo na vlast, čuči u nekakvoj drugorazrednoj ambasadi u Paragvaju i tamo krcka dolare svoje ambasadorske plate? Neće moći.

(Nastaviće se)