Smrt pukovnika Selića

AMBASADOR Andres Selić u maju 1973. godine napušta Paragvaj i vraća se u Boliviju. Hroničari beleže da je to uradio tajno, a njegova supruga Sokoro tvrdi da nije putovao inkognito, ali u svakom slučaju, to je bio njegov put bez povratka.

Kako se vratio, gde je u zemlju ušao, ko je bio s njim, i konačno, šta je Selić hteo, o tome se veoma malo zna. Preovlađuje, međutim, verzija da se ogorčeni i uvređeni Selić vratio u otadžbinu da ruši nezahvalnog Uga Banzera.

Njegova žena Sokoro Salinas de Selić, koja je sa njihove četiri ćerke, Zorkom, Vanjom, Izabelom i Marijom Elenom, ostala da živi u Paragvaju, izjavila je da on nije spremao nikakav udar i da ga je kidnapovao i likvidirao neko iz osvete, i to pre ljudi iz režima nego pristalice Če Gevare.

Verzija o njegovom povratku u Boliviju i o njegovoj smrti, ipak se iskristalisala u proteklim godinama. On jeste spremao puč, kažu tamošnji hroničari, ali neko ga je izdao. Uhapšen je 16. maja 1973. godine sa grupom svojih istomišljenika i odmah sproveden u vilu novog ministra unutrašnjih poslova Alfreda Arsea Kaprija. U toj kući je i skončao. Agenti koji su ga priveli, tako su ga krvnički tukli da mu se od batina raspukla jetra. Umro je u jednoj od odaja te luksuzne kuće, sav izlomljen i unakažen.

Ministarstvo unutrašnjih poslova izdalo je potom saopštenje u kojem se kaže da je pukovnik Selić poginuo na stepeništu Ministarstva unutrašnjih poslova. Desilo se to u trenutku dok su ga, sa lisicama na rukama, sprovodili na saslušanje. On se, prema toj verziji, u jednom trenutku otrgao iz ruku agenata i poleteo niz stepenište u nameri da pobegne. Sapleo se, pao i na mestu ostao mrtav! Samo je falilo da kažu da se okliznuo na koru od banane koja se tu slučajno našla.

Njegova udovica Sokoro ćutala je o zlehudoj sudbini svog muža i uopšte o njegovoj ulozi u likvidiranju Če Gevare, punih 29 godina. Živela je van Bolivije u večitom strahu da i nju i njenu decu može sustići zla kob iz La Igere, ili još pre neka tajnovita ruka režima iz La Paza. Tek u leto 1996. godine ispričala je ponešto od toga šta zna američkom novinaru Džonu Liju Andersonu, koji ju je pronašao u predgrađu paragvajske prestonice. Pokazala mu je i nešto od zaostavštine svog muža. Toga nema mnogo, jer su tajni agenti sve na vreme razgrabili i sklonili.

- Ostalo je nešto od dokumenata - ispričala je ona - koja govore o njegovim kontaktima s tajnim službama, kao i o tome kako je sprovođena odluka da se Če Gevara strelja. Jedan od tih dokumenata je nestao. Mora da mi ga je neko ukrao.

Među Selićevim beleškama, nalazi se i njegov zapis da nije bilo saglasnosti o tome šta da se radi sa zarobljenim Če Gevarom.

- Ni ja - piše Selić u tim zabeleškama - ni agent CIA Feliks Ramos nismo bili saglasni sa odlukom da se Če pogubi. Mi smo znali da je Vašington protiv toga. Verovali smo da je bolje zadržati Čea živog, Čea - poraženog, ranjenog i u jadnom stanju, nego da ga ubijemo. A sem toga, računali smo, za njega živog mogli smo od Kastra da dobijemo takvu kompenzaciju da smo tim parama mogli da pokrijemo troškove našeg ratovanja protiv gerile i da još pride isplatimo odštetu porodicama žrtava koje su pale u borbi protiv Čeove gerile.

SeliĆ u svojim beleškama navodi da su Amerikanci računali na tu opciju i da se na jednom obližnjem aerodromu nalazio američki vojni avion, spreman da preuzme živog Če Gevaru i odveze ga u Južnu komandu u Panami.

U posedu Selićeve udovice nalazi se i jedan rokovnik koji je Selić stalno nosio sa sobom i u njega zapisivao sve šta mu se dešava, iz sata u sat.

- U tom rokovniku - ispričala je Sokoro - ostale su prazne stranice koje pokrivaju vreme od 9. oktobra u 15.45, pa do 11. oktobra do 9.00, dakle vreme od 40 sati.

To je zapravo vreme u kojem je Čeov leš bio prevezen iz La Igere u Valje Grande, zatim izložen na platou ispred bolnice, i na kraju, vreme kada su njegovi posmrtni ostaci sahranjeni.

Udovica pukovnika Selića tvrdi da joj je muž ispričao da Če nije sahranjen u zajedničku grobnicu, nego posebno, i da joj je tom prilikom pokazao papir na kojem je on svojom rukom nacrtao “koordinate” mesta gde je osakaćeno telo Če Gevare sahranjeno. Taj papir ona, međutim, više nema. Kaže da joj je i to neko ukrao.

Enigma tako opstaje. Sve što je u vezi sa imenom, smrću i sahranom Če Gevare, obavijeno je velom tajne i mitološkim zapletima, koje vreme, umesto da ih razotkriva, sve više zapliće u konce mitskog lavirinta.

SVETI ČOVEK HEROJ

LEPO kaže nobelovac Vargas Ljosa: “Mit o Če Gevari je dosegao takve nebeske visine slave da je sam sebe stavio iznad zakona istorije i same realnosti. Ljudsko biće koje od istorijske ličnosti preraste u mitsko, ne podleže više sudovima racionalnih kriterijuma. Takav je slučaj Čea. On je postao fikcija. Če je ličnost kakva savremenoj istoriji nedostaje: on je heroj, usamljeni delilac pravde, idealista, revolucionar bez rezerve i interesa, i na kraju, on je žrtva zlih sila, kao što se dešavalo svim svetim ljudima. I nije više važno šta će o njemu reći istoričari...”
(Nastaviće se)