Sabor zatražio Banat

Na ovom saboru Tekelija je odigrao jednu od ključnih uloga. U središtu rasprave bili su zahtevi da se Srbima dodeli posebna nacionalna teritorija, po mogućnosti Banat, sa lokalnim organima vlasti i organom uprave visokog ranga u vidu Ilirske (srpske) dvorske kancelarije.

Traženo je i da srpske privilegije budu uključene u ugarske zakone. Poslanici su se tim povodom oštro podelili na probečku i promađarsku struju.

Tekelija se stavio na čelo ove druge, koja se žestoko sukobljavala sa stavovima carskog komesara. Pošto je na saboru bilo postavljeno i pitanje „ugradnje“ srpskih privilegija u ugarske zakone, on je zastupao mišljenje da je to moguće, ali samo ako ne protivreče tim zakonima.

Njegovu pravničku logiku na saboru je bilo teško osporiti, ali njegovu plemićku grupaciju lako je bilo nadglasati. Jedino što se u Temišvaru odvijalo po Tekelijinoj volji bio je izbor Stefana Stratimirovića (1757-1836) za mitropolita karlovačkog. Tekelija je Stratimirovića poznavao iz studentskih dana u Beču i Budimu, gde je budući mitropolit izučio filozofiju i pravo, da bi se neočekivano zamonašio 1784. godine.

Kao plemić s predikatom od Vizeša i Kevermeša, Tekelija se u svom saborskom govoru obrušio i na one koji su težili za jednakošću staleža po ugledu na Francusku, što se kao pitanje postavilo u evropskoj javnosti sa izbijanjem Francuske buržoaske revolucije. To je bilo u suprotnosti s njegovim stavovima koje je zastupao pet godina ranije, u svom doktorskom radu.

O čuvenoj Tekelijinoj temišvarskoj besedi, koja je ubrzo štampana, izricane su sasvim suprotne ocene: jedni su ga doživeli kao velikog srpskog rodoljuba, drugi kao „jednog običnog mađarona“.

Posle takvog istupanja na saboru, Tekelija je izabran za poslanika Čanadske županije na Ugarskom saboru (Dieti) u Požunu (Bratislavi), u čijem radu je učestvovao 1792. godine. Zbog svoje naklonjenosti ugarskom plemstvu i neslaganja s crkvenom jerarhijom on nije dobio mesto u novoosnovanoj Ilirskoj dvorskoj kancelariji. Kada je ona ukinuta 1792. i kada su srpski poslovi prešli u delokrug Ugarske dvorske kancelarije u Beču, izabran je za njenog sekretara.

Tu je proveo šest godina prateći sva zbivanja oko sebe i proučavajući srpsku nacionalnu istoriju. Međutim, zbog svoje nesavitljive prirode nije mogao da se uklopi u složeni sistem austrijske birokratije i podneo je ostavku 1798. godine.

Posle Temišvarskog sabora, Srbima su date zakonske mogućnosti da zauzimaju javna zvanja, a stvoreni su uslovi i za njihovo upečatljivije učešće u javnoj upravi. Ali, car i vlada bili su škrti u dodeli tih zvanja. Tekelija nije imao previše lepih reči za srpsku jerarhiju, nego je kritikovao episkope i mitropolita Stratimirovića, iako ga je ranije podržavao.

Zamerio je mitropolitu i vladikama srpskim što prilikom traženja mesta za sebe u Dijeti 1796. nisu zahtevali i da se „naši ljudi u službama postavljaju“. Primetio je, takođe, kako su Hrvati složnije nastupali i u svom „Dnevniku“ je zapisao:

„Kanda nema i ovde dosta mesta u kojima Horvata dosta nema!Pritom, Horvati se staraju za svoje, a naši - nitko“!

Tekelija je voleo i Mađarima da ukazuje kako oni treba da se odnose prema Srbima. U knjizi „Tekelija i srpska misao“, autor Vera Milosavljević navodi njegov razgovor sa izvesnim Neverijem u Beču 1796. godine o srpsko-mađarskim odnosima. Govorio mu je da Mađari treba da se oslone na Srbe, a ne na Nemce, u odbrani mađarskog ustava. Zauzvrat, Srbima bi trebalo da daju dostojanstva (državne funkcije).

„Vi bi valjalo da za uši vučete ljude naše, da im službe dajete“, uzalud je ukazivao Tekelija.

Iako je 1800. godine kao rezervni oficir bio postavljen za komandanta aradskog bataljona i trebalo je da bude upućen na francusko ratište, Tekelija je u to vreme bio protiv rata s Francuzima i protiv nasilnog mobilisanja u carsku vojsku. Njegove beleške i komentari svedoče da je imao lepo mišljenje i o Francuskoj revoluciji. Uvidevši da mu se sprema degradacija sa potpukovničkog na čin majora, napustio je vojsku.

Intenzivno se bavio pitanjem oslobođenja srpskog naroda od turske vlasti. Nije mu bila strana pomisao o preseljenju u Srbiju i podizanju ustanka, kao ni isticanje da on lično treba da bude vladar oslobođenih Srba. Navodio je da ima podršku i Dositeja Obradovića, uglednog pisca, ustaničkog ministra prosvete i zagovornika racionalističke misli.

Bio je pristalica Dositejeve ideje da je obrazovanje glavni pokretač srpskog naroda ka boljoj budućnosti, a Dositej je u Tekeliji video jednog od mogućih sastavljača nove srpske istorije.

Tokom 1805. godine Tekelija je načinio u Pešti geografsku kartu srpskih zemalja koje su, po njemu, obuhvatale Srbiju, Bosnu, Dalmaciju, Dubrovnik i Crnu Goru. Kartu je štampao ćiriličnim pismom i nekoliko stotina primeraka kao poklon poslao u Srbiju.

Srpskim ustanicima namenio je i prevod knjige „Rimljani u Španiji“, koju je objavio 1805. smatrajući da im može biti od koristi za izučavanje vojne doktrine i taktike, a u predgovoru je upozoravao na zlo koje donose nesloga i izdaja.

(Nastaviće se)