Kavaljer Bečkog dvora

NEZADOVOLjAN plodovima sopstvenog angažmana u političkom životu ugarskih Srba, Sava Tekelija se posle Ugarskog sabora održanog 1802. godine, povlači s političke pozornice. Vraća se u rodni Arad, na svoja imanja. Tu se narednih nekoliko decenija uspešno bavi trgovinom ratarskim proizvodima i stokom.

Tokom ovog perioda sukobljavao se sa predstavnicima vlasti u županiji, ulazio u rasprave u porodici i vodio neuspešne sudske procese. Najteži je bio onaj sa suprugom Amalijom Bezeg.

Posle dugotrajnog probiranja, Tekelija je odabrao za ženu Amaliju, luteranku, iz pomađarene slovačke porodice. Venčali su se 1815. godine. Brak je bio potpuni promašaj. Osim što u tom porodičnom gnezdu nije bilo topline, nedostajalo je i potomstvo, kojem se Sava silno nadao.

Brakorazvodni spor Tekelija je pokrenuo 1821. godine. To mu je prouzrokovalo velike troškove i duboko poniženje. Parnica se protegla u nedogled i okončala tek smrću supružnika.

Tokom tih godina preživeo je i koleru, poplave, suše, nepravde koje su činjene i njemu i srpskom narodu. Putovao je po Austrijskoj carevini i Nemačkoj, lečio se u banjama, upoznavao svet, bavio se raznim zanatima i sabirao znanja. Nosio je ugledno zvanje kraljevskog savetnika i bio "zlatne nadpetice kavaljer".

Živeći u Aradu, Tekelija se suočio sa snaženjem rumunskog nacionalnog pokreta i vodio neuspešnu polemiku s nekolicinom rumunskih intelektualaca. Pokušavao je da se odupre prodoru Rumuna u srpske crkve, manastire, škole, sabor i fondove, dokazujući da su njih stvarali isključivo Srbi.

Godine 1823. poverava Vuku Karadžiću da mu u Haleu odštampa rad "Dokazivanje da Vlasi nisu rimskog porekla". Svoju tezu Tekelija je, tada već dobrano u sedmoj deceniji života, temeljio na netačnim stranim izvorima. Birajući ih, rukovodio se više trenutnim političkim i verskim nego istorijskim faktima. Rumunski pravnik i publicista Damaskin Božinka objavio je u Pešti knjigu koja je potpuno osporila Tekelijine navode.

Usprotivio se docnije Tekelija i Vuku Karadžiću i njegovoj pravopisnoj reformi, iako je i pre njega preporučivao da se prikupljaju i štampaju narodne pesme. U početku je pomagao Vuku da štampa "Srpski rječnik". Dao je sto forinti u srebru za "Gramatiku" Milovana Vidakovića i pomogao da se otkupi rukopis i štampa druga knjiga "Stihotvorenija" Lukijana Mušickog.

Polaskan usvajanjem ilirskog imena za narodni preporod, izražavao je simpatije prema Ljudevitu Gaju, a odazvao se i na poziv grofa Janka Draškovića da za "Teatar Ilirski" učini poklon, pa je priložio čak 1.000 srebrnih forinti.

Ovaj dobrotvorni gest Save Tekelije samo je jedan u čitavom nizu onih koji su ga proslavili u srpskom narodu i njegovoj istoriji. Prema podacima iz "Srpskog biografskog rečnika" koji izdaje Matica srpska, još 1810. Tekelija je sa dvanaestoricom sugrađana osnovao fond za školovanje aradske srpske omladine, a već naredne godine stvorio je propovedničku fondaciju pri srpskoj crkvi u Aradu.

Desetak godina kasnije, 1822, priložio je 22.000 forinti za novi toranj, zvona i popravku crkve u Aradu, koju je sagradio njegov pradeda Jovan, a zaveštao je i novac za prosecanje šumskog puta u banji Herkules. U Beču 1838. osnovao je fondaciju od 100.000 forinti za školovanje sinova graničarskih srpskih oficira u Vojnoj inženjerskoj akademiji, a rukovođenje nad fondacijom poverio je upravi narodnih fondova u Sremskim Karlovcima.

DobroČinstva je učinio i prvim srpskim gimnazijama u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, ali i drugima. Tako je 1841. godine Mađarskoj akademiji nauka poklonio 2.000 forinti srebra, a Reformatorskom kolegijumu u Debrecinu ostavio 1.000 forinti.

Najznačajnije je, ipak, ono što je učinio kao dobrotvor Matice srpske, osnovane 1826. godine u Pešti, i kao osnivač Tekelijanuma. Teodor Pavlović, sekretar Matice, urednik njenog "Letopisa" i glavni zamajac njenog rada u ovom periodu, uvideo je da će bez pokroviteljstva uglednih i bogatih Srba teško moći da od Matice srpske načini jaku i poštovanu ustanovu.

Zbog toga se obratio Savi Tekeliji. Sava je već bio u 72.godini, ali duboko svestan da je školovanje mladih srpskih naraštaja i njihovo okupljanje u Matici srpskoj od presudnog značaja za uzdizanje srpske inteligencije u Austrougarskoj.

Ubrzo, Tekelija obaveštava Maticu srpsku da prilaže fondu ovog svetionika srpske kulture "100 forinti u srebru i 100 forinti u bečkoj valuti". Arhiv Matičin u Novom Sadu i danas čuva papirić s porukom drhtavog rukopisa Save Tekelije da će "svakog narednog leta još toliko priložiti".

Matica je Tekeliji u čast posvetila drugu svesku svog "Letopisa" za 1833. godinu. Pavlović je uspeo da izborom Tekelije za doživotnog predsednika na sednici održanoj u avgustu 1838. ovu istaknutu ličnost potpuno veže za Maticu srpsku.

Time počinje Tekelijina era u ovoj instituciji. Živo je učestvovao u radu Matice i, mada već u dubokoj starosti, bio je zainteresovan za njen napredak, što je pokazivao dolaskom na sednice, učestvovanjem u donošenju važnih odluka i neprestanom finansijskom pomoći.

(Nastaviće se)