Srpski panteon u Pešti

ZADUŽBINA Tekelijanum, koju je 1838. godine osnovao i ostavio svome narodu, obezbedila je Savi Tekeliji trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova u srpskoj istoriji. Bio je prvi dobrotvor u srpskoj istoriji koji svoje imanje nije ostavio pojedincu, već instituciji.

Potpuno razočaran neuspelim poznim brakom sa Amalijom Bezeg, luterankom iz pomađarene slovačke porodice, s kojom se venčao 1815. godine, a brakorazvodnu parnicu pokrenuo 1821, Tekelija je odlučio da sva svoja imanja zavešta u dobrotvorne svrhe. Tim pre što u propalom braku nije imao potomstva.

"Iz jedne jedine ljubovi milome mi rodu" - napisao je u svom testamentu veliki srpski dobrotvor. U dnevniku koji je vodio od 1795. do 1797. godine (priredio ga je Stevan Bugarski, a štampala Matica srpska 1992), Tekelija je zabeležio spisak darovane imovine - 4.374 jutra zemlje na pustari Kevermešu, 1.898 jutara na pustari Vizešu, kuće, vinogradi, marva, vino, gotov novac i obveznice... Ukupna vrednost zaveštanja iznosila je tada 400.000 forinti u srebru.

Najveći deo bogatstva usmerio je na školovanje mladih Srba u vojnoj, inženjerskoj struci, za sveštenički poziv i za visokoškolske studije uopšte. Na taj način hteo je da stvori i unapredi intelektualni stalež svoga naroda.

S tim naumom je za 50.000 forinti kupio veliku, ali oronulu kuću blizu srpske crkve u Pešti, u ulici Velikog krsta broj 276. Docnije je ta ulica nosila ime Zelenog drveta, a danas Vereš Palnea. Kuća je docnije dobila naziv Tekelijanum, po svom osnivaču.

Veliku sumu uložio je u njenu popravku. Na sednici Matice srpske, 21. avgusta 1838, tu kuću, u kojoj je sednica i održana, predsedavajući Tekelija predaje pod nadzor Matice, za svrhe đačkog doma.

Tada je nastalo i "Osnovatelno pismo", kojim se tačno utvrđuje svrha njegove zadužbine, koju će kasnije činiti još 150.000 forinti gotovine, devet kuća u Aradu, još jedna zgrada u Pešti pored samog doma te 28 jutara zemlje. Matici srpskoj on tu fondaciju poverava "na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije" (na čuvanje, održavanje i nadzor).

O ovoj fondaciji valjalo je da se izjasni i vlast. Tekelija upućuje predstavku o tome Dvorskoj kancelariji u Beču, moli da je car primi pod svoju milost, odobri i zaštiti ovaj naum pod nazivom "Fondacija Tekelijina 2". Peštanski magistrat, od koga je iz Beča traženo mišljenje o ovome, nije žurio da odgovori, već je zatražio izjašnjenje od Matice koja je, razume se, od srca podržala Tekelijin poduhvat.

U Tekelijanum su primani isključivo najbolji i najsiromašniji mladi ljudi iz svih krajeva gde Srbi žive. Pored studenata, primani su i đaci završenih razreda srednje škole, posebno "filozofi", kako su tada zvali gimnazijske sedmoškolce i osmoškolce. Broj pitomaca porastao je kasnije sa 12 na 20, jer su prihodi bili veći od troškova održavanja Tekelijanuma i izdržavanja pitomaca.

Prvih 12 pitomaca imali su stan, ogrev, poslugu, po tri funte lojanih sveća na semestar i sto forinti za hranu i univerzitetske takse.

Duboko nesrećan što nema svog potomstva, Tekelija se potpuno posvetio domu u kojem je sve vrvelo od mladosti i graje. Lično je vodio brigu o svakom pitomcu, kupovao sve šta treba za dom. Čak je svojeručno punio slamom slamarice, a uveče zaključivao kapiju, mada je bio već u dubokoj starosti.

Vremenom je gotovo potpuno onemoćao, pa je dolaske u Peštu proredio, pošto je stalno bio nastanjen u Aradu. Zbog toga je na sednici Matice, 12. 12. 1839, odlučeno da se peštanski paroh Georgije Margo zamoli da počasno vrši dužnost nadziratelja. Prvi nadzornik Tekelijanuma u profesionalnom svojstvu imenovan je 1842. Bio je to sekretar Matice i urednik njenog "Letopisa" Teodor Pavlović.

Tekelijanum je postao stecište intelektualnih snaga. Članovi Matice srpske odmila nazivali su ga srpskim panteonom. Tu se začinju duhovni poduhvati, na primer, ideja da peštanska i požunska srpska omladina izdaju knjigu svojih stihova. O tome su se starali Svetozar Miletić i Jovan Đorđević. Pod naslovom "Slavjanka", knjiga je izašla 1847. i bila svojevrstan pesnički, ali i politički, panslavistički manifest. Osmorica tekelijanaca potpomažu pri njenom izdavanju, što pesničkim sastavima, što novčanim prilozima.

Miletićevim odlaskom u Požun, vođe omladine u Pešti su postali tekelijanci Jovan Đorđević i uz njega Lazar Marković, koji će 1848. nesrećnim slučajem izgubiti život. Oni već tada opredeljuju peštansko-budimsku srpsku omladinu za Vukove ideje.

Po izbijanju revolucije 1848. godine, sastaje se u Tekelijanumu autoritativan skup peštanskih i budimskih srpskih prvaka i predstavnika Srba iz drugih krajeva. Bilo je ljudi iz 83 razne srpske opštine. Dvodnevno zasedanje rezultiralo je usvajanjem srpskog programa u 17 tačaka, koji se završava porukom: "Kralju vernost! Otečestvu svaku žertvu! Mađarima bratsku ljubav!"

Na poziv barona Njarija, Srbi iz Tekelijanuma odlaze na zajednički miting pred muzejem noseći mađarsku zastavu na koplju išaranom u srpskim bojama. Tu su u njihovo ime govorili Jakov Ignjatović i tekelijanac Nikola Krstić. Njihove želje za zajedničkom politikom Srba i Mađara, međutim, nisu se ostvarile.

Pošto su univerzitet i škole prestale da rade, tekelijanci su se razišli kućama. Rad Tekelijanuma nastavljen je 1850. godine.

(Nastaviće se)