Niš dočekao slobodu

SRPSKA vojska oslobodila je Niš 11. januara 1878. godine. Oslobođenje ove varoši, druge po veličini i značaju u Kneževini Srbije, predstavljalo je krunu sedam decenija borbe za oslobođenje srpskog naroda i nezavisnost Srbije. Naime, još 1809. godine, nadomak Niša, na Kamenici, zaustavljena je velika kombinovana ofanziva srpskih ustanika, čiji je cilj bilo zaposedanje ovog strateški važnog utvrđenja.

U znak odmazde, Turci su podigli zloglasnu Ćele-kulu, u koju su uzidane devetsto pedeset dve pronađene glave, od tri hiljade palih ustanika koji su se nalazili pod komandom Stevana Sinđelića. Neuspeh u prvom srpsko-turskom ratu 1876. godine učinio je da osvajanje Niša ostane jedan od najznačajnijih ciljeva za koji se srpska vojska dobro pripremala. Tokom četvorodnevne operacije, grad je napadnut sa petnaest hiljada vojnika i čak stotinu topova. Naposletku, i pored mogućnosti da iz Prištine dobiju značajnu vojnu pomoć, Turci su kapitulirali. Već 14. januara, u Niš je svečano ušao knez Milan Obrenović.

U vreme kada su srpske jedinice već ovladale gradom Nišom, januara 1878., pukovnik Jovan Mašin žurio je u predgrađe gde je u Islahani ležalo pet stotina turskih ranjenika. Srpska vojska strogo se držala pravila časnog ratovanja. Ranjenike je izlečila i zatim prebacili preko granice, na jug, u Osmansko carstvo.

U prvo vreme, zbog velikog broja ranjenih i obolelih vojnika, određene su dve vojne bolnice Šumadijskog kora, II i VI, koje su obrazovale prvu vojnu bolnicu u Nišu. Vojna bolnica je bila uspostavljena na dve lokacije - na mestu stare osmanske kasarne, u blizini Gorice, na putu prema Leskovcu, i na mestu stare gradske bolnice, kod Ćele-kule, na putu za Pirot. Velika količina zarobljenog sanitetskog materijala smeštena je u poseban sanitetski depo.

U razdoblju državne nezavisnosti, od 1878. do 1918. godine, uspostavljeno je pet vojnih oblasti: Moravska, sa sedištem u Nišu, Drinska, sa centrom u Valjevu, Dunavska, sa komandom u Beogradu, Šumadijska, sa središtem u Kragujevcu, i Timočka, organizovana oko Zaječara. U svakoj oblasti bila su stacionirana po tri puka srpske vojske. U okviru oblasti bile su organizovane i vojne bolnice, stalne, poljske i rezervne.

Uoči oslobođenja 1878. godine, Niš je imao nešto više od 17.000 stanovnika. Nije imao vodovod, ni kanalizaciju. Po ugledu na Beograd iz šezdesetih godina 19. veka, po oslobođenju je i Niš dobio regulacioni plan, koji je izradio ugledni austrijski arhitekta Franc Vinter. Kada je 7/19. januara u Niš prispeo Vladan Đorđević, prvi školovani srpski hirurg i načelnik vojnog saniteta, poverena mu je uprava nad vojnom bolnicom kod Ćele-kule. Ta bolnica imala je svega stotinu kreveta i tu je, tek po dolasku prvog upravnika, upućeno sto bolesnika iz VI bolnice Šumadijskog kora.

Uskoro je postalo izvesno da ti bolnički kapaciteti nisu dovoljni. Zbog toga je posebnim raspisom Vrhovne komande, od 10/22. januara, određena reorganizacija postojećih bolnica. Bolničke jedinice napustile su Niš, zajedno sa svojim osobljem, a Velika vojna bolnica u Nišu uspostavljena je kao stalna garnizonska zdravstvena ustanova.

Bolnica je podeljena na četiri odeljenja. Svaki lekar dobio je po sto pacijenata, a u svakom odeljenju je bilo angažovano po deset bolničara. Oko prvog odeljenja, kod Ćele-kule, s vremenom je izgrađen čitav bolnički kompleks današnje Vojne bolnice Niš.

Vođen potrebom da uspostavi red i stalnu aktivnost bolnice, do kraja meseca dr Vladan Đorđević je imenovao dr Lazara Stevanovića za upravnika "Stalne niške vojne bolnice". Do 1914. godine, na čelu vojne bolnice u Nišu smenila su se jedanaestorica upravnika.

Interesantan je put jednog od njih, sanitetskog pukovnika dr Vase Brentovića (Carigrad, 1849 - Beograd, 1900). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Carigradu (Julhane i Galata). Diplomirao je medicinu na Vojnomedicinskoj školi Galatasaraj u istom gradu. Dve godine stručno se usavršavao u Parizu.

Stupio je u osmansku vojsku u činu kapetana prve klase. Služio je kao lekar u vojnoj bolnici "Hajdar-paša" u Carigradu. Kasnije je postavljen za šefa vojne bolnice u Staroj Gabeli u Hercegovini. Po izbijanju Hercegovačkog ustanka, dezertirao je i preko austrijske teritorije (Boke i Trsta) emigrirao u Kneževinu Srbiju. Prešao je u srpsku vojsku, službovao u Valjevu i Beogradu.

Tokom drugog srpsko-turskog rata, komandovao je Četvrtom poljskom bolnicom Moravskog kora u Aleksincu. U martu 1878. postavljen je za šefa odeljenja, a zatim i za upravnika (Velike) Stalne vojne bolnice u Nišu. Za vreme srpsko-bugarskog rata (1885), sanitetski major dr Vasa Brentović obavljao je dužnost upravnika Stalne vojne bolnice u Beogradu. Posle rata radio je kao civilni lekar, a 1895. godine je reaktiviran. Postao je najpre referent saniteta Dunavske divizijske oblasti, a kasnije ponovo upravnik Stalne vojne bolnice u Beogradu.

PRVI ŠKOLOVANI HIRURG

Dr Vladan Đorđević (1844-1930), lekar, književnik, političar i istoričar. Završio je medicinu 1869. i specijalizirao hirurgiju u Beču 1871. godine: prvi školovani hirurg u Srbiji. Bio je osnivač Srpskog lekarskog društva (1872), jedan od osnivača organizacije Crvenog krsta u Srbiji (1876). Prvu dramu objavio je kada mu je bilo četrnaest godina!

Dr Vladan Đorđević bio je član Srpske kraljevske akademije (1888-1892). Bio je sekretar Ujedinjene omladine srpske, predsednik beogradske opštine od 1884. do 1888. godine, ministar prosvete i privrede 1888. godine. Predsednik srpske vlade i ministar inostranih dela bio je od 1897. do 1900. godine. Podneo je ostavku posle odluke kralja Aleksandra Obrenovića da se oženi Dragom Mašin.
(Nastaviće se)