Rendgen čudo tehnike

DONOŠENJEM Pravila za vojne bolnice, 1894. godine, stalne vojne bolnice dobile su jasno utvrđene teritorijalne oblasti. Budući da je Velika niška vojna bolnica bila centralna bolnica Moravske vojne oblasti, ona je dobila novi naziv Moravska stalna vojna bolnica u Nišu.

Na osnovu izveštaja dr Mihajla Markovića, obnovljeni su objekti bolnice. U okviru njegovog nastojanja da modernizuje ne samo vojni sanitet, već i celokupnu srpsku medicinu, dve godine kasnije, 1896, u bolnicu je upućen i novi hirurg dr Mihailo Petrović.

Prema Markovićevim Uspomenama, on je 1897. došao na zamisao da u Beogradu organizuje predavanja iz ratne hirurgije, ratne sanitetske službe i higijene. Kurs je prošlo nešto manje od sto civilnih i vojnih lekara. Pet hirurških stanica bilo je otvoreno i za civilne bolesnike.

Dr Mihajlo Marković je zabeležio da su krajem devedesetih godina 19. veka protiv izgradnje hirurškog paviljona u Nišu bili kako kralj Aleksandar, tako i bivši kralj Milan, u to vreme komandant aktivne vojske. Govoreći o višestrukom vojnom značaju te velike modernizacije srpske medicine, i tvrdeći da je vreme da se hirurgija, koja je zahvaljujući antiseptičkim sredstvima mnogo napredovala, proširi među lekarima u Srbiji, on je navodio podatak da su komisije godišnje odbijale čak dve i po hiljade regruta zato što im je neophodna operacija kile.

"2.500 ljudi, to je gotovo jedan kompletan puk. Šta li bi dali junačni Buri, da su mogli stvoriti jedan svež puk, kad već behu malaksali u neravnoj borbi sa Englezima, i sa koliko bi još mrtvih platili Englezi svoju sramnu pobedu?" - pitao se Marković.

Plan za zgradu hirurgije ustupio je dr Markoviću šef pruskog (nemačkog) saniteta dr Koler. To je trebalo da bude moderna zgrada. Ipak, kada je zajedno sa ministrom vojnim posetio dvor i svoju zamisao izložio kraljevima, oni su mu odgovorili da bi gradnju trebalo početi tek pošto budu dovršeni odavno otvoreni projekti kasarni u drugim gradovima.

Tvrdeći da se ne razume u politiku, dr Marković je potrebu za što bržom gradnjom hirurškog paviljona Moravske stalne vojne bolnice u Nišu opravdavao modernim i nespornim nacionalnim argumentom: "...kad bi pored škola još u ovoj našoj novoj bolnici, za koju propagiram, besplatno lečili bolesnike, i to samo operativne hirurške slučajeve iz Stare Srbije (Kosova i Metohije) i Makedonije. Profesori i učitelji (koje je finansirala Srbija) upućivali bi nam otuda sakate, sa otečenim žljezdama, gukama i izraštajima, unakažene itd. u ovu našu bolnicu. Kad ovi bolesnici iz bolnice izađu, i zdravi se svojim kućama vrate, oni će biti najaktivniji propagandisti za naše pravične aspiracije u tim pokrajinama turskim. Oni bi pričajući o našem gostoljublju, kulturi i napretku, koji su u Srbiji našli i videli, oživljavali srpsku misao kod svojih sugrađana".

Zgrada Hirurškog odeljenja podignuta je deset godina kasnije, a počela je da radi tek 1906. Organizovan je i Rentgenološki kabinet, što je za Srbiju onog vremena predstavljalo novinu.

Razvoj vojne hirurgije u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici u Nišu bio je, i pored teških početaka, veoma brz. Tako su na Prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka, održanom u Beogradu 1904. godine u prisustvu pedeset lekara iz inostranstva, učestvovala četvorica lekara iz ove bolnice - sanitetski major dr Mihailo Petrović, sanitetski major dr Vojislav Stojanović, sanitetski kapetan prve klase Dragutin Petković i dr Miloš Stevanović. U radu majora Petrovića o desetogodišnjem izvođenju zahvata herniotomije u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici navodi se da je u vreme pisanja rada već bilo izvršeno 4.328 herniotomija. Tim operativnim zahvatom povećan je broj za vojsku sposobnih građana.

Na prelazu između 19. i 20. veka Niš je značajno napredovao u odnosu na stanje 1878. godine. Za četiri godine, drugi po veličini grad Kraljevine Srbije dobio je gimnaziju (1878), banku (1881) i učiteljsku školu (1882). Novine „Niški vesnik“, jedno od prvih lokalnih glasila u zemlji, počele su da izlaze 1884. godine. Godinu dana pošto je 1884. dovršena izgradnja železničke pruge između Beograda i Niša, osnovana je Železnička radionica, koja će kasnije postati najveće preduzeće u gradu i predstavljati začetak njegove industrije.

Izgradnja hidrocentrale kod Sićeva, na Nišavi, dovršena je 1908. godine. Pozorište "Sinđelić" otvoreno je 1887., a Narodna biblioteka u Nišu 1889. godine. Prvi film prikazan je u Nišu još 1897, a varoški bioskop počeo je da radi 1906. godine. Sićevačka likovna kolonija, koju je osnovala Nadežda Petrović, započela je rad 1905. godine. Uprkos činjenici da se, uz Beograd, izdvajao u odnosu na ostale krajeve Srbije, Niš se sporo razvijao. Tek posle Prvog svetskog rata u Nišu je živelo oko 25.000 stanovnika, čime je udvostručen broj iz osamdesetih godina 19. veka, ali je tek tada dostignuta brojnost Beograđana iz 1867. godine.

(Nastaviće se)