Zaraza obara i lekare

KADA je posle pobede srpske vojske u Kolubarskoj bici kroz Niš prošla Bolnica škotskih žena, jedna od britanskih humanitarnih misija, jedna njena učesnica ostavila je upečatljiv opis niške vojne bolnice.

„Bolesni i ranjeni ležali su u gomili zajedno - ljudi kojima je tek amputirana noga ili ruka, sa ljudima bolesnim od trbušnog tifusa, dizenterije ili promrzlina; umirući sa onima već umrlim. Mnogi od njih ležali su sa ranama neprevijenim po nedelju dana i više, a najmanja rana zanemarena često je stajala čoveka uda i ponekad života. U takvim uslovima mnogi su umrli samo zbog zapostavljenosti. Nekolicina doktora i medicinskih sestara bili su zatrpani poslom, radeći dan i noć bez sredstava za rad i medicinskog materijala. Jedan hirurg rekao nam je da je radio nekoliko dana bez hloroforma i čak su veće operacije izvođene bez upotrebe anestetika. Najgora od svega bila je nemogućnost provetravanja ovih strašnih odeljenja.“

Za pet meseci 1914. godine, u srpske bolnice upućeno je više od 100.000 ranjenika. Samo u bolničkim kapacitetima u Nišu lečeno je 9.000 ranjenih i bolesnih vojnika. Od novembra 1914. godine smrtnost u bolnici je na mesečnom nivou dostigla trocifreni broj. U februaru 1915. preminulo je čak 495 pacijenata. Tokom jednog kobnog dana, 15/28. februara, umrlo je njih trideset četvoro.

U Srbiji je u vojsku pozvano 534 lekara, od kojih je čak 132 (24,9 odsto) umrlo. Dr Vladimir Stanojević tvrdi da su za vreme rata skoro svi oni bolovali od raznih bolesti. Tokom devet meseci, zaraza pegavog tifusa doslovno je pokosila osoblje Moravske stalne vojne bolnice. U bolnici je u tom periodu bilo angažovano 988 lekara, bolničara, apotekara, ostalog osoblja i zarobljenika. Umrlo je njih 58 (6 odsto), ali je bolovalo čak 552 (56 odsto).

Potpukovnik dr Vladimir Stanojević ostavio je potresnu belešku o radu bolnice u ovom dramatičnom vremenu.

„Bolesnici su dovlačeni transportnim sredstvima na najprimitivniji način. Iz zarobljeničkog logora u Gradu, iz sviju niških bolnica, čim bi se utvrdio nov slučaj pegavca, nije se čekalo ni trenutak, niti se prethodno pitalo da li ima postelja ili mesta, smesta su trpani oboleli, najčešće najteži sa velikom vatrom, na volujska kola. Preko niške razrivene kaldrme, razdruzgani na golim daskama, bez slame i prostirke, bolesni su transportovani kroz celu varoš, upravo po njenoj dužini, preko Stambol kapije pravo u Ćele-kulu.

„Po ulasku kola sa bolesnicima u bolnički krug, dočekivao ih je i skidao najčešće koji slučajan dobar bolničar ili zarobljenik, jer pisarnica prijemnog odeljenja nije radila uvek, niti uredno. Bolesnici se nisu zadržavali u prijemnom odeljenju, nisu se šišali, kupali, presvlačili, već onako, u onom odelu, kako su došli, bolničar ili zarobljenik bi ih odveo u ’odeljenje’ i tamo ostavio. Ovde bi oni klonuli i pali u najrazličitijim pozama na najrazličitija mesta. Ako na dva sastavljena kreveta leže već trojica, to bi onda bio najsrećniji slučaj, jer bi prvi novi bolesnik zauzeo četvrto mesto. Ako toga nema, onda ’u prolazu’, između kreveta na podu, a ako ni tu nema mesta, onda na podu u hodniku.“

Na prelazu iz 1914. u 1915. godinu stanje u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici bilo je u potpunosti haotično. Od 14. jula 1914. do 1. aprila 1915. promenila su se petorica upravnika bolnice. Dvojica su bila zaražena pegavcem, a jedan je umro. Zaraza je pokosila osoblje bolnice: od 35 bolesnih lekara, njih 13 je zaraženo pegavim tifusom, a trojica su umrla. Trojica lekarskih pomoćnika su obolela, jedan je umro. Od 11 medicinara, njih desetorica su obolela. Od 18 apotekara i apotekarskih pomoćnika, smrt je odnela jednog. Bolničari su desetkovani. U jednom trenutku polovina ih je bila bolesna (382 od 625), a 41 je umro.

Pasterov zavod je u to vreme uspevao da proizvede 2.000 doza animalne limfe dnevno, što za vakcinisanje vojnika i civila nije bilo dovoljno, tako da je bilo neophodno uvoziti vakcine iz inostranstva.

Preuzevši sredinom marta 1915. dužnost upravnika, sanitetski kapetan prve klase dr Vladimir Stanojević imao je muke da pokrene službe u bolnici. Pored pisarnice, skoro uopšte nisu radili perionica, kupatilo i dezinfikator. Novi upravnik je među bolničkim osobljem, vojnicima i zarobljenicima odabrao zanatlije i krepkije, sa kojima je danonoćnim radom uspeo da očisti bolnicu i osposobi njene službe. Do kraja aprila, zaraza je u potpunosti suzbijena. Bila je to, kako je naglasio sam dr Stanojević, uspešna „asanacija Moravske stalne vojne bolnice“.

Ipak, i pored zavidnog uspeha Niške vojne bolnice i energičnosti i samouverenosti dr Stanojevića, epidemiju tifusa nije bilo moguće zaustaviti bez pomoći saveznika. Svakako najznačajniji korak u tom pravcu izvršen je posle misije britanskog pukovnika Hantera, koji je sastavio preporuke za suzbijanje epidemije u celoj državi. Prilikom posete Nišu, početkom marta 1915, pukovnik Hanter je zabeležio da o 956 obolelih brinu svega dvojica lekara! U vojnoj bolnici je na 200 kreveta ležalo čak 700 bolesnika.

Nastaviće se