Pakao na ostrvu smrti

BOLNICA je posle nekoliko dana uzaludnog iščekivanja daljih naređenja, ugrožena napredovanjem neprijateljskih trupa, bez komande nastavila povlačenje ka Prištini. Stigla je u Prištinu 1/14. novembra 1915, zakasnivši da se spoji sa Moravskom divizijom, koja je produžila ka Prizrenu. Ostavši bez hrane i ugrožena bugarskim napredovanjem ka Kačaniku, komanda bolnice odlučila je da preko Lipljana produži ka Prizrenu.

Deset dana Moravska stalna vojna bolnica je u Prizrenu, gde su se kao u poslednjem utočištu smestile i Vlada i Vrhovna komanda srpske vojske, zajedno sa hiljadama vojnika i izbeglica, iščekivala rešenje svoje sudbine. Prodor bugarske vojske do Debra onemogućio je povlačenje prema Bitolju i Grčkoj. Zbog toga je u Prizrenu došlo do izvesnog reorganizovanja bolnice. Bolnička četa Moravske divizije dodeljena je kao deo pratnje Vrhovnoj komandi, a bolnici je predat materijal nekoliko rasformiranih bolnica. Umesto da se povlači teškim putem preko Ljume, određeno je da u Đakovici, u dogovoru sa crnogorskim vlastima, organizuje prihvatanje ranjenih i obolelih oficira, kao i njihov transport u dubinu crnogorske teritorije.

Prvi put posle napuštanja Niša, u Đakovici je Moravska stalna vojna bolnica mogla da se na duže vreme stacionira i počne redovne aktivnosti. Snabdevena novcem i sa tri tone brašna, bolnica je organizovana sa 150 ležajeva. Pored bolnice, posebno su organizovane vojnička ambulanta i kuhinja. Potreba za ovim službama bila je velika i neodložna, a njihovom organizacijom bolnica je na sebe preuzela veliki zadatak, budući da je tu upućivano mnoštvo izgladnelih i promrzlih vojnika koji su usput izgubili svoje jedinice. Komanda bolnice je ovu aktivnost sprovela samoinicijativno, budući da je bilo predviđeno da zbrinjava samo oficire.

Međutim, Moravska stalna vojna bolnica zadržala se u Đakovici samo sedam dana. Već 30/17. novembra 1915. godine premeštena je u Peć, odakle su preko Rugova, kraćeg ali mukotrpnijeg pravca, prešli njeni lekari i osoblje, a preko Žljeba, za Berane je pošla komora sa opremom i bolesnicima. Za šest mučnih dana (21. novembar/4. decembar - 28. novembar/11. decembar), preko Andrijevice, bolnica je stigla do Podgorice. U grad na Morači dospelo je samo ljudstvo, pošto preko Žljeba nije bilo moguće provesti volovska kola, jer je prethodnih dana taj prelaz zakrčilo mnoštvo ljudi koje su napadali pobunjeni Arbanasi.

Bolnica je iz Podgorice produžila za sigurniji i bolje snabdeveni Skadar. U prepunom i avetinjski mirnom gradu, dr Vladimir Stanojević je 6/19. decembra 1915. dobio naređenje da ponovo organizuje bolnicu. Pored pretrpane crnogorske bolnice, u dve zgrade u kojima je ranije bila smeštena italijanska mornarička kasarna, posle dugotrajnog spremanja i uređenja, bolnica je ponovo uspostavljena.

U nedostatku novca, i ovog puta, kao i nekoliko sedmica ranije u Prizrenu, pomoć je stigla sa neočekivane strane. Blagajnik Srpskog Crvenog krsta Đorđe Radojlović i član Glavnog odbora ove organizacije dr Jevrem Žujović ustupili su bolnici zlato ove organizacije. Tako je iz luke Sv. Jovan Medovski uskoro dopremljeno brašno. Dr Stanojević je mogao da zabeleži da je bolnica ponovo proradila sa kapacitetom od 150 kreveta, a njen magacin bio je „prepun“.

Tokom sledećih mesec dana u Moravskoj stalnoj vojnoj bolnici lečeno je više od 5.000 pacijenata. Umirao je veoma veliki broj iznurenih ranjenika i bolesnika - između 30 i 35 dnevno, što je ravno najtežim danima epidemije pegavog tifusa. Bolnica je uskoro radila tako uspešno da je dobila zaduženje da uzme na hranu i srpske pacijente crnogorske bolnice. Baš kao i u Đakovici, i u Skadru je komanda bolnice organizovala ishranu za vojnike bez komande, pa je posle nabavke šest velikih kazana, ponovo uz pomoć Crvenog krsta, počela svakodnevna prehrana više od četiri hiljade ljudi.

Međutim, 7/20. januara 1916. godine Moravska stalna vojna bolnica morala je da napusti Skadar. Put do Lješa, luke na obali Jadranskog mora, prošla je relativno lako, ali je marš ka Draču trajao sve do 15/28. januara. Dr Vladimir Stanojević nazvao je ovaj marš, na kojem je umrlo čak 40.000 regruta, kao i kasniji boravak na Vidu, „ostrvu smrti“, dvema najcrnjim stranama naše albanske golgote.

Po dolasku na Krf, Moravska stalna vojna bolnica odmah je upućena na malo ostrvo, gde su lečeni najteži ranjenici i iznureni bolesnici. Tamo je ojačana rasformiranim bolnicama, pirotskom i čačanskom rezervnom vojnom bolnicom. Tada je započeo veliki napor za spasavanje i oporavak mnogobrojnih srpskih vojnika i civila koji su neprekidno prevoženi brodovima na „ostrvo smrti“.

(Nastaviće se)