Grobnica pod šatorima

NA ostrvu Vidu, bolnicu je dočekao jeziv prizor naslaganih leševa pomrlih vojnika. U opštoj pometnji, bolnica je smeštena u četiri velika improvizovana bolnička šatora, koja su držala vesla, a u njih vodio samo jedan prolaz. Dr Vladimir Stanojević je zapisao:

„Odmah na ulazu u šator, još dok niste očima ništa videli, vas nešto vraća natrag, napolje iz šatora. To je smrad, ali osobit i specifičan. To nije smrad ni raspadnutih lešina, to nije ni zadah od usmrdelih rana. Pod šatorom je bio gori, još nesnosniji smrad. Tu su bili pomešani: i smrad bolesnika, što idu ispod sebe, kakvi su bili gotovo svi što ovde leže, i smrad povraćene na zemlju hrane, i zadah od zagušljivih znojnih teških ljudskih isparenja, kao i memla zagađene i blatnjave zemlje. Pod šatorom je zaudaralo i na gnoj i na odavno neprevijene usmrdele rane i na trulež... Vazduh je pod šatorom bio presićen otrovom i gušio je sve živo, što se pod njega baci...“

Po kiši koja je probijala šatorska krila, nepokriveni, na senu izmešanom glinom, ležali su umirući i tek umrli.

„Ovaj pakao i ova grobnica bili su još i roj, još i košnica živog gada. Vašiju je bilo toliko da su one kao kaplje padale na ljude odozgo, sa šatorskog platna.“

Pored šatora je bila kapela. Ipak, budući nepokrivena, i ona je ostavljala jezivu sliku mrtvih po kojima je danonoćno pljuštala kiša. Po dolasku na Vido, Moravska stalna vojna bolnica uspostavljena je pomoću jednog kredita i preostalih mogućnosti magacina Glavne intendanture. Uskoro su uspostavljeni kuhinja, berbernica i kupatilo, a ranjenici su raspoređeni u 2.000 malih šatora razapetih nad debelim slojem prostrtog sena. Centrala bolnice smeštena je u petnaest velikih britanskih šatora, posebno namenjenih za poljske bolnice. Pošto su i Francuzi podigli savremenu poljsku bolnicu, prvobitni smeštaj u potpunosti je napušten.

Dr Stanojević je primetio da je stanje na Vidu bilo gore nego u Skadru. Dnevna smrtnost bila je mnogostruko viša nego za vreme epidemije pegavog tifusa ili tokom velikih ratnih operacija u prvoj ratnoj godini. Ovoga puta Moravska stalna vojna bolnica na hrani je imala po 6.000 ljudi. Bolesnici su uglavnom umirali od posledica višemesečne gladi i teške iscrpljenosti.

U Vodenu i Zejtinliku nalazila su se dva odeljenja za oporavak srpskih ranjenika i bolesnika. U okviru odeljenja u Vodenu, dr Miloš Popović i dr Milan Petrović osnovali su zubnu stanicu. Jedina ove vrste u srpskoj vojsci, ta stanica ušla je u istoriju srpske stomatologije, budući da je za skoro dve godine rada zbrinula 17.900 pacijenata, a njeni lekari obavili su čak 30.366 stomatoloških intervencija.

Moravska stalna vojna bolnica završila je svoj ratni put dve i po godine pre pobede. Po stabilizaciji prilika na ostrvu Vidu, bolnica je predata francuskoj vojsci, a lekari su raspoređeni na nove dužnosti i većinom upućeni na tek uspostavljeni Solunski front.

Godišnja skupština Srpskog lekarskog društva u Nišu održana je 17. septembra 1906. godine. Na predlog dr Vojislava Subotića, posebna tačka bila je „Diskusija o organizaciji sistematskih predavanja iz svih rana medicine na naučnim sastancima SLD“. Inače, na tom skupu Srpskog lekarskog društva pročitana su i predavanja „O tuberkulozi mase“ - predavači dr Momčilo Ivković, dr Dimitrije Antić, dr Demosten Nikolajević; „O suzbijanju nastupne groznice“ - predavač dr Demosten Nikolajević, i „O jeftinom lečenju naroda i jeftinoj lekarskoj usluzi na selu“ - predavač dr Nikola Đorić.

Dr Nikola Ćorić ponovio je predlog da se u Beogradu otvori medicinski fakultet i da se ustanovi naročiti prirez kako bi narod mogao da dobije jeftinu lekarsku praksu.

Po objavi mobilizacije 1912, ministar vojni poslao je Glavnom odboru Crvenog krsta pismo u kojem stoji: „U celoj Srbiji ima svega 370 lekara. Od ovog broja ratnim rasporedom određeno je 296 lekara za vojište, tako da za pozadinu ostaje svega 74 lekara. Kako od ovog broja mora da se oduzmu lekari koji su u centralnoj upravi (6), lekari koji su usled starosti bolesti sasvim nesposobni (8) i lekari koji su davno lekarski posao napustili (3), to je za lekarsku službu u celoj pozadini ostalo svega 57 lekara. U taj broj uračunato je i 16 ženskih...“

U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu umrli su ili poginuli 155 lekara i 21 medicinar iz Srbije. Takođe, umrlo je i 27 stranih lekara i 113 zarobljenih. Od 155 umrlih i poginulih naših lekara, njih 80 preminulo je od pegavog tifusa, a od 21 medicinara, od tifusa ih je umrlo 11... (Spomenica 1872-1972, Beograd, 1972.)

Kraj