Rekord na dnu okeana

SREDINOM aprila 1912, pre tačno 99 godina, svet je potresla vest o tragičnom brodolomu. Potonuće "Titanika" u noći između 14. i 15. aprila postalo je najpoznatija nesreća u istoriji plovidbe i tema mnogih igranih filmova, dokumentaraca i izložbi. Do danas, propast "Titanika" često se smatra predznakom za kraj jednog doba, koje se dve godine kasnije zaista završilo izbijanjem Prvog svetskog rata.

Godine pre rata bile su obeležene tehničkim blaženstvom, koje je ovu nesreću načinilo posebno tragičnom. Stekao se utisak da tehnički napredak ne poznaje granice. "Titanik" je bio simbol takvog napretka i pre svog puštanja u vodu. Luksuzni parobrod praktično je bio nepotopiv, oduševljeno je izveštavala štampa, jer je za slučaj nužde postojalo 16 pregrađenih sekcija broda koje su sprečavale da brod potone. Kad je "Titanik" već na svom prvom putovanju, koje je počelo velikim raskošem i silnom propagandom, bedno potonuo u severnom Atlantiku, i kad je više od dve trećine ljudi na brodu povukao sa sobom u smrt, to je svetsku javnost šokiralo.

Kompanija Njhite Star Line ponosno je predstavila javnosti svoj najnoviji brod na relaciji za Severnu Ameriku, i u to vreme je poslala svoj najveći brod na svetu na prvu plovidbu od Južnog Hemptona do Njujorka. Ogromni plutajući hotel je u to vreme bio personifikacija luksuza i tehničkih finesa. Kako je brod raskošno bio opremljen, najupečatljivije pokazuje film nagrađen "Oskarom" - "Titanik", Džejmsa Kameruna (1997), za koji je unutrašnjost "Titanika" rekonstruisana verno originalu.

Zbog sudara sa ledenim bregom u severnom Atlantiku, samo četiri sata posle isplovljavanja iz Engleske, potonuo je ponosni "Titanik". Razlog za to nije bila skoro sto metara dugačka pukotina, kao što se dugo pretpostavljalo, već šest izrazito malih pukotina. One su, ipak, bile dovoljno velike da na svaki minut propuste 400 tona vode u brod. Tada je čelik bio znatno slabijeg kvaliteta nego danas, i ledeni breg je fatalno ščepao "Titanik" za njegovo najranjivije mesto.

Od ukupno 2.208 ljudi na brodu, udavilo se ili smrzlo u ledenom moru njih 1.504, dok je brod za manje od tri sata posle sudara potonuo na morsko dno. Razlog za veliki broj žrtava pre svega leži u malom broju čamaca za spasavanje - da bi se pri potpunom iskorišćenju kapaciteta "Titanika" spaslo svih 2.400 putnika i 700 članova poslade, bilo je neophodno tri puta više čamaca za spasavanje.

Uzrok ove tragične nesreće uvek je iznova povod za spekulacije i pretpostavke, čak donekle i konfuzne teorije zavere. Prema jednoj široko rasprostranjenoj legendi, "Titanik" je po nalogu ambicioznog brodovlasnika trebalo da obori dotadašnji rekord "Mauritanije", koja je posedovala plavu traku kao najbrži brod na svetu. Pri izgradnji broda, oprema i sigurnost bili su ispred brzine, i okeanski div, dakle, nije bio konstruisan da "Mauritaniji" ospori rekordno mesto. Snaga motora "Mauritanije" bila je znatno veća i, pored toga, brod je bio manji od "Titanika". Dok je "Mauritanija" prelazila preko Atlantika za četiri i po dana, "Titaniku" je bilo potrebno više od pet dana.

"Titanik" zbog toga nije ni uzeo najbržu rutu, već je odabrao južniji, navodno sigurniji kurs, kako bi smanjio opasnost od naletanja na ledene bregove. Te godine je opasnost od leda bila znatno veća nego obično, što je bilo poznato kapetanima. Oni su na svojim putovanjima dobijali mnogobrojna upozorenja od drugih brodova. U svakom slučaju, radio-telegrafisti na "Titaniku" bili su prezauzeti slanjem privatnih telegrama putnika, tako da važni telegrami o ledenim bregovima u blizini nisu ni stigli do kapetana.

Kao pravi uzrok, odmah posle nesreće, vatreni feljtonisti su naveli neodgovornu strast za rekordom, zbog čega su odgovorni na putovanju zaboravili na svaki oprez.

Za propast "Titanika" brzina je ipak saodgovorna, jer je čak i bez rekorda okeanski parobrod vozio isuviše brzo kroz predeo koji je zbog mnogih ledenih bregova krio znatne opasnosti. Kada je ugledan ledeni breg, bilo je kasno da se spreči fatalni sudar. Izveštaji o tome da je saputnik, direktor kompanije Njhite Star Line, Jozef Brus Ismaj, primorao kapetana da iz marketinških razloga vozi brže nego što je savetovano kako bi se pokazao potencijal "Titanika", u istraživanjima se nisu mogli jasno potvrditi ni opovrgnuti.

Barem su naslovi u novinama o brodolomu učinili da se internacionalno pomorstvo složi oko poboljšanja sigurnosnih standarda. Vrlo brzo posle nesreće održana je konferencija za sigurnost na moru, na kojoj je savetovano o prikladnim merama opreza. Od tada su svi brodovi morali da imaju dovoljno čamaca za spasavanje, koji bu u slučaju nužde mogli da prime sve ljude.

Čak su i radio-telegrafisti morali u svako doba dana da budu na svojim funkcijama - povod za to je bila činjenica što u vreme nesreće brod "Kalifornija", koji je preko noći zaustavio svoje putovanje, nije žurio da pomogne "Titaniku". To je bilo zbog toga što su radio-telegrafisti već odavno završili svoje radno vreme. Ali, uvođenjem novih sigurnosnih mera nije moglo da se spreči da i danas dolazi do tragičnih događaja na moru koji iziskuju ljudske živote - sa brojem žrtava koji je ponekad znatno iznad onih sa "Titanika".


PODMORNICE "ČUVARI" OLUPINE

DECENIJAMA su ronioci stalno pokušavali da dospeju do olupina "Titanika" na dubini od 3.821 metar, kako bi spasli blaga koja su se navodno čuvala u sefovima luksuznog broda. Kada je napokon 1985. godine Robert D. Bulard sa svojom posadom otkrio olupinu i temeljno je nadgledao naredne godine, napravljene su spektakularne fotografije, a svakako nisu pronađene nikakve neobične stvari. Olupinu od tada stalno posećuju podmornice.

(Nastaviće se)