Dve vatre na Kenedija

GODINE 1963, ubistvo Džona F. Kenedija u Dalasu potreslo je Sjedinjene Države i svet, a generacije Amerikanaca decenijama su morale da se prisećaju šta su radile baš u vreme atentata, 22. novembra 1963. godine. Do danas su ostala otvorena mnoga pitanja o ubistvu američkog predsednika. U centru spekulacija pre svega stoji pitanje da li je ubistvo Kenedija zaista bilo delo jednog počinioca, Lija Harvija Osvalda - a ako nije, ko je spletkario o atentatu.

Mnogobrojne knjige, veb-stranice i filmovi bave se ovim slučajem. Spektakularna dela, kao što je dokumentarni film Olivera Stouna, nalazila su milione gledalaca širom sveta, čak decenijama posle ubistva.

Pristalice "zvanične verzije" i njihovi kritičari bore se i danas, i prebacuju jedni drugima da selektivno i subjektivno postupaju sa dokazima, da ignorišu neprijatne indicije i diskredituju postavke rešenja one druge strane. Pored rezultata zvanične istražne komisije, kruže i druge mnogobrojne verzije o tome šta se stvarno krije iza ubistva Džona F. Kenedija.

Krajem novembra 1963. godine, američki predsednik Kenedi posetio je Dalas, kako bi za predsedničke izbore u narednoj godini pogurao svoj reizbor u nenaklonjenoj saveznoj državi Teksasu. Kada je predsednikova limuzina usporila na uzanoj krivini kod Dejli Plaza, sa šestog sprata jedne zgrade odjeknula su tri pucnja. Dva metka su pogodila Kenedija, od koga je jedan bio smrtonosan. Treći metak promašio je cilj. Lekari nisu mogli da spasu predsednika u Parklend bolnici, koja se nalazila u blizini.

Ubrzo posle atentata, uhvaćen je i osumnjičeni za ubistvo, Li Harvi Osvald. Dva dana kasnije, ubio ga je vlasnik noćnog kluba Džek Rubi, kada je trebalo da bude transportovan u zatvor. Nedelju dana posle tog čina, predsednik Džonson, potpredsednik u vreme predsednikovanja Kenedija, koji je za vreme atentata bio u drugim kolima, dao je nalog šefu pravosuđa Erlu Vorenu da rukovodi istražnom komisijom za razjašnjenje ubistva.

Izveštaj Vorenove komisije od septembra 1964. sadrži 888 strana. Rezultat njihovog istraživanja je da Li Harvi Osvald ubio Kenedija, odnosno da je to bilo delo jednog počinioca. Ne postoji nikakva veza sa američkom vladom ili stranim vladama, niti sa Osvaldovim ubicom Rubijem. Osvald je postupio tako zbog lične frustracije i slave.

Očigledni nedostaci izveštaja su se pokazali kao značajan razlog za kritiku Vorenove istraživačke komisije. Komisija je iz političkih razloga morala brzo da radi i da se nekritički oslanja na američke tajne službe CIA i FBI. Fotografije i rendgenski snimci Kenedijevog tela nisu uzeti u obzir prilikom istraživanja. Teza o jednom počiniocu očito je bila pretpostavka, a indicije su, kao i izjave očevidaca, ignorisane, i one su u svakom slučaju dopuštale drugo objašnjenje.

Uloga tajne službe dospela je za vreme istraživanja na nišan kritičara. Da li je FBI sprečio da se otkrije njegova povezanost sa ubistvom Kenedija? Da li je znao za planove atentata i nije upozorio predsednika? Da li su FBI i CIA zataškali povezanost Osvalda sa sovjetskim i kubanskim tajnim službama? Da li su te veze morale da se zataškaju zato što je Kenedijev naslednik Džonson, uprkos upletenosti Kube, odlučno bio protiv invazije na ovu državu? Zar tajne službe nisu samo zatajile u zaštiti predsednika nego su čak nemarno i planski potpomogle u izvršenju atentata? Zar vozač limuzine, uprkos krivini, nije vozio previše sporo i osvrtao se okolo kao da je čekao da bude ispaljen hitac?

Zašto Vorenova komisija nije uzela u obzir izjave svedoka? I zašto komisija nije istražila čudne stvari na mestu atentata, kao slučaj čoveka koji je malo pre pucnja otvorio svoj kišobran i ponovo ga sklopio, kao da je davao signal? Zašto su pojedine osobe posle atentata privremeno uhapšene, a protokoli njihovih saslušanja odmah potom izgubljeni?

Još važnijim su se činili amaterski snimci atentata, koji direktno protivreče teoriji o jednom počiniocu, po Vorenovoj komisiji, jer se na njima naslućuje da je bilo ispaljeno više od tri hica, koje Osvald svakako nije mogao sam da ispali. Osim toga, posmatrači su, po reakciji Kenedija, zaključili da je drugi strelac ciljao sa drugog mesta. Ovu pretpostavku potkrepljuju mnogobrojne izjave očevidaca, među kojima su i policajci. I zbog čega je američka javnost morala godinama da čeka da bi videla ove snimke? Bogat materijal skepticima nudili su kontradiktorni nalazi lekara u Dalasu i Vašingtonu, gde je prenagljeno izvršena nestručna obdukcija tela.

Čak su i spekulacije o umešanim osobama nedorečene. Pre svega, Li Harvi Osvald i njegova neobična biografija potkrepljivali su sumnju. Bivši vojnik je postao komunista, živeo je u Sovjetskom Savezu i tek se 1962. godine vratio u SAD. Odatle je uzaludno pokušavao da uđe na Kubu.

U poodmakloj fazi Hladnog rata činilo se sumnjivim da između Osvalda i američke tajne službe nije postojala nikakva veza. Da li je, štaviše, bio američki agent? Tome je, pored ostalog, išlo u prilog i to što je sa svojom ženom, Ruskinjom, bez problema mogao da se vrati u SAD, kao i da je bio prijatelj sa jednim ruskim emigrantom i kontakt-osobom CIA.

(Nastaviće se)