Kuba bez pobednika!

KADA je američki predsednik Džon F. Kenedi 22. oktobra 1962. godine objavio morsku blokadu Kube, kriza je ušla u odlučujuću fazu, a celom svetu je zastao dah. Posle različitih kriza u Hladnom ratu, svetu je više nego ikada pretila eskalacija istočno-zapadnog konflikta. Prestrašena svetska javnost nastojala je da prati tok događaja sledećih dana u Beloj kući i Kremlju. Ova konfrontacija mogla je da ima silne posledice, jer je u krajnjem slučaju mogla da dovede do vojnog sukoba nuklearnim i konvencionalnim naoružanjem do zuba naoružanih SAD i SSSR.

U DDR su se Crvena armija i Nacionalna narodna armija pripremale za borbu. Pretio je treći svetski rat.

Godinu dana posle smrti Džon F. Kenedi je postao mit. Deo tog mita proističe iz njegovog promišljenog i uspešnog delovanja u kubanskoj krizi, kojim je po svaku cenu želeo da spreči eskalaciju događaja. Iz ove ozbiljne konfrontacije svetskih sila, on je izašao kao pobednik. Ali, da li je ova pobeda istorijski dokazana ili se radi o jednoj legendi o mladalačkom predsedniku koga su velika nadanja spojila sa celom generacijom?

Blokada Kube bila je reakcija na pouzdane informacije američkih izviđanja iz vazduha da je u toku gradnja sovjetskih raketnih stanica na Kubi. Takvu uvredu i pretnju, neposredno pred američkim kućnim vratima bilo je nemoguće da vlada u Vašingtonu ignoriše. Usledili su mučni, dugi dani tajnih diplomatskih pregovora. U Beloj kući je zasedao Ekskom, krizni štab koji je predsednik izričito sastavio zbog ove krize i u kome je Kenedijev brat i savetnik Robert zauzeo ključnu poziciju. Na kraju krizne nedelje sklopljen je dogovor: SSSR je udaljio svoje rakete, SAD je javno objavila da neće umarširati na Kubu. O ostalim detaljima pogodbe o povlačenju američkih raketa iz Turske tek se kasnije čulo.

Posle ubistva braće Kenedi Džona F. i Roberta 1963. i 1968. godine pojavila se Bobijeva knjiga Thirteen Days o herojskoj, strpljivoj i diplomatskoj borbi Kenedijeve vlade, od informacija o raketnim stanicama na Kubi, pa sve do smirivanja krize u kojoj se svet nalazio na ivici atomskog rata. Ovaj poznati dnevnik o dvema kriznim nedeljama ima odlučujući udeo u mitu o kubanskoj krizi, ali ne postupa istinito sa istorijskim činjenicama.

IzriČita pohvala za zasluge braće Kenedi i njihovih prisnih prijatelja stigla je kratko posle završetka krize. Američki mediji su se hvalili trijumfom nad Moskvom. Svakako da ova dobronamerna procena kriznih dana u Beloj kući u jesen 1962. nije dokazana. Ekskom je manje bio krizni štab koji je situaciju držao pod kontrolom i izricao odluke, nego osiguranje za Kenedijeve da niko iz vlade ne bi napustio pravac kojim su krenuli.

Taj pravac se nije održao naročito zbog negodovanja američke vojske, koja je blokadu smatrala slabašnom reakcijom. Oni su zahtevali napad na raketne stanice na Kubi. Predsednik se, međutim, ponašao ekstremno oprezno. On se nije bojao samo eskalacije na Karibima, već i posledica u Evropi: Zapadni Berlin je tada bio Ahilova peta zapadnog sveta. U isto vreme, Kenedi se nalazio pod znatnim unutrašnjim političkim pritiskom. S obzirom na neuspelu invaziju Kube u Švajnebuhtu godinu dana ranije, on ni u kom slučaju nije smeo da se izdvaja kao neko ko bi klecao pred Sovjetima. Ovo je dospelo daleko u javnost, a američka vojska je smatrala da je potvrdila svoju procenu da se po pitanju Kenedija radi o slabom predsedniku.

Naročito se uveče 27. oktobra svim učesnicima ratna opasnost činila viša nego ikada pre. Tada je Hruščov javno, preko radija, zahtevao da Vašington kao protivuslugu zbog povlačenja sovjetskih raketa sa Kube mora da povuče američke rakete iz Turske. Ali onda je Moskva popustila i zadovoljila se obećanjem da će SAD ostaviti Kubu na miru i nezvaničnom garancijom za povlačenje američkih raketa iz Turske.

Nepremostiva konfrontacija oba moćna bloka postala je za jedan istorijski momenat drugorazredna, jer su Vašington i Moskva hteli da spreče nuklearni rat. I Hruščov se ponašao odgovorno i prihvatio je tajnu zamenu raketa sa SAD, što sebi kao uspeh nije mogao da okači na rever. U međuvremenu se uz nove dostupne spise dokazuje da se Hruščov, začudo, plašio da bi Kenedi mogao biti smenjen ili postati žrtva vojnog puča. To je želeo da spreči jer su mu se posledice za Sovjetski Savez i svetski mir činile beskrajnim. Osim toga, Moskva se pribojavala, na osnovu sumnjivih informacija tajne službe, da predstoji američka invazija na Kubu.

Procene Kenedija i Hruščova i njihova svest o odgovornosti sprečile su nuklearni rat, na koji je njihova vojska odavno računala. Naposletku, Hladni rat se nastavio iako u lako izmenjenoj formi. Kao pobednik se, što se tiče čestitosti, ne može osećati nijedan od dvojice političara. Hruščovljeva raketna strategija nije uspela i on je morao da promeni svoj pogled na svet. Kenedi je, iako tajno, morao da uđe u dogovor o raketama, a pre svega da se distancira od svog omiljenog plana da pred svojim kućnim vratima stane nakraj kubanskom socijalizmu.

(Nastaviće se)