Strašni grof Drakula

GROF Drakula iz Transilvanije jedna je od najpoznatijih figura literarne i filmske istorije. Prvo izdanje romana Brama Stokera iz 1897. godine o vampiru Drakuli prevedeno je na sve „velike“ jezike i inspirisalo je mnogobrojne pisce da se oprobaju u sličnoj materiji. Broj snimljenih filmova, manje-više vernih delu, približio se broju dvesta.

U rumunskoj Transilvaniji, „Drakula turizam“ početkom devedesetih postao je vrlo razvijen. Tu se turisti na vrlo zanimljiv, a ređe istorijski način, upoznaju sa uzorom Stokerovog glavnog junaka. Ali, da li je taj grof Drakula uopšte postojao? U slučaju da je i postojao - da li je stvarno bio strašan čovek koga niste želeli lično da sretnete? I da li je on uopšte bio uzor za svetski poznatog grofa, čija je slabost bila sveža krv?

Kao uzor za Stokerovog Drakulu poslužio je vlaški knez Vlad III Tepeš, koji je time postao najpoznatiji Rumun u istoriji. Vlad je stvarno živeo u 15. veku, i sa prekidima je otprilike sedam godina bio vladar rumunske kneževine Vlaške - a ne susedne Transilvanije, koja je u to vreme pripadala Mađarskoj. Vlaška je tada bila pod vlašću Osmanlijskog carstva i nije bila nezavisna, ali je u velikoj meri imala znakove samostalnosti. Prostirala se od Karpata do Dunava.

Svoj nadimak Drakula Vlad preuzeo je od oca Vlada II Drakule. Da li je taj nadimak značio „đavo“ ili se jednostavno samo odnosio na pripadnost viteškom redu Dragon mađarskog kralja i kasnijeg cara Sigismunda, i dalje je sporno.

Vlad III je imao i drugi nadimak - Tepe, sa značenjem „kolac“, jer je vlaški knez važio kao izrazito surov i svoje neprijatelje je uglavnom ubijao tako što ih je nabijao na kolac. Vlad je pokušavao da se promenljivim savezima sa susedima, Mađarskom, Moldavijom i Osmanlijskim carstvom, izbori protiv lokalnih protivnika, a na kraju je poveo i rat protiv Turaka. Uspeh je pri tom bio kratkotrajan, jer je 1462. godine zarobljen u Mađarskoj i tek je 1476. mogao ponovo da povrati vlast.

Ubrzo ga je porazio jedan rival uz pomoć Turaka i naredio da ga ubiju zajedno sa njegovom pratnjom. Grob Vlada do danas nije pronađen, a na mestu gde se pretpostavljalo da leži, nisu nađeni ljudski ostaci.

Znači, jedan Drakula je stvarno postojao, ali Vlad Tepeš nije bio vampir. Ništa u pisanim izvorima ne ukazuje na to da se on posle smrti 1476. kao vampir vratio u svoju zemlju. Takođe se i glas o njegovoj okrutnosti koji ga je pratio mora kritički posmatrati: smrt nabijanjem na kolac tada je bila ustaljena smrtna kazna, čak i ako Vladov nadimak i predanja ukazuju na to da je on vrlo često upotrebljavao takvu vrstu smrtne kazne. On sam nije koristio taj nadimak, već je sebe nazivao Drakula. Nadimkom Tepe prvi put je nazvan tek 1550. godine.

Drakuli se pripisuju i mnoge druge grozote, sve do optužbe da je majke terao da jedu svoje bebe. Ali, te su grozote verovatno plod bujne mašte zlih hroničara. Jedan deo predanja potiče iz osmanlijskih, nemačkih i drugih stranih izvora, čijim autorima je bilo u interesu da ocrne kneza. Ovaj mnogo puta pomenut i navodno vrlo razvijen sadizam Vlada ne može da se dokaže. Pre će biti da je on vrlo proračunato koristio teror za postizanje svojih ciljeva - za plašenje ili davanje primera. To je moguće jer je Vlad permanentno bio u opasnosti i morao je da se bori sa drugim kandidatima za presto. Njegove okrutnosti ne izgledaju ništa strašnije od bilo kog drugog vladara toga doba.

Rumunski hroničari ne skrivaju Drakulinu sklonost ka tome da protivnike nabija na kolac. Nasuprot tome, oni Vlada III opisuju kao junaka, jer se borio za nezavisnost od Turaka, a njegovo preterano okrutno ophođenje prema protivnicima i odmetnicima stavljaju u drugi plan.

Vlaški knez sa svojim lošim imidžom nije bio inspiracija Ircu za njegov roman, jer je Bram Stoker tek u toku svojih priprema saznao za Vlada Tepeša. Godine 1890. bio je upućen na istorijskog grofa Drakulu i u njemu je našao podlogu za Transilvanca, koga je već imao u glavi. Zbog toga je promenio svoj plan. Umesto Vampir krvožedni, grof je nazvan Drakula, kao knjiga čiji je prvobitni naslov trebalo da glasi „Živi mrtvac“. To što je radnja smeštena u Transilvaniju nije urađeno zbog nedovoljnog geografskog znanja, već zato što je to bio bolji izbor. Transilvanija je tada imala imidž zaostalog, misterioznog i neispitanog predela u kojem žive obični, duboko sujeverni ljudi.

Vlaška se nije mogla okarakterisati takvom reputacijom. Iako se okrutnosti istorijskog Drakule kritički ne dovode u pitanje, ovom navodnom uzoru nedostaju i druge osobine lika iz romana, pre svega njegova kultivisanost.

Stoga lik Drakule predstavlja klasično piščevo krparenje. Stoker je obimno istraživao i koristio razne aspekte i detalje za svoju knjigu i njene junake. U 18. i 19. veku vampiri su imali konjunkturu. Mnogi pisci, od Getea, preko Kolridža, do Bajrona, bavili su se tom tematikom. I okultizam je bio omiljena tema, tako da je Stoker za svoju knjigu prostudirao sve moguće mitove i sujeverja kako bi svoj glavni lik opremio odgovarajućim osobinama. Istorijski knez Vlad III Tepeš je, dakle, samo mustra fascinantnog krparenja, kojim je Bram Stoker izgradio svoj poznati lik grofa Drakulu.

(Nastaviće se)

NARUDŽBENICA

KNjIGA "50 najvećih laži i legendi svetske istorije" može da se naruči na mejl info@book.co.rs ili telefon 063/226-782.