Sela iz ruskih bajki

KAD god je neka sumnjiva tvrdnja ili tobožnja činjenica trebalo biti prekrivena lažnom fasadom, a iza koje se bližim posmatranjem ništa ne krije, teži se formulaciji da je onaj ko gradi Potemkinova sela - hohštapler. Pozadina je pri tom, u neku ruku, poznata: knez Potemkin, miljenik carice Katarine II (1729-1796), za jedno „inspekcijsko“ putovanje ruske carice izgradio je čitava sela, odnosno postavio samo fasade kuća, a obične drvene čamce kamuflirao kao teške borbene brodove kako bi je zavarao o pravom stanju njene zemlje i vojne moći.

Potemkin (1739-1791) je, pre svega, poznat kao jedan od caričinih mnogobrojnih ljubavnika i miljenika. Brzo je napredovao zahvaljujući Katarininoj blagonaklonosti posle uklanjanja cara, u čemu je i on učestvovao. Godine 1776. godine postao je knez carstva i naposletku general-feldmaršal. Kao guverner nove Rusije bio je nadležan za novu rusku južnu provinciju i postao jedan od pobornika ekspanzivne politike usmerene protiv Osmanlijskog carstva. Zato je njegove provincije trebalo masivno naseliti, unaprediti i izgraditi.

Klevetanje kneza zbog njegovih navodnih fasada od kartona vraća nas na putovanje u crnomorske provincije, koje je preduzela ruska carica u proleće 1787. godine zajedno sa austrijskim carom Jozefom II, njenim saveznikom. Katarina je proširila Rusiju na jugu 1774. i 1783. godine, i time izazvala Osmanlijsko carstvo. Upravo tada se desilo takozvano Tavridsko putovanje, koje je godinama pripremano, sve u želji da se pokažu moć i veličina Rusije. Osim stalno mrzovoljnog Jozefa II, prisutni su bili i ambasadori Francuske i Engleske. Putovanje je vodilo od Kijeva na Dnjepru, do Krima, kroz više novoosnovanih gradova, pa sve do Sevastopolja.

Bio je to caričin trijumf, kao i trijumf njenog namesnika i vođe puta Potemkina, koji je saputnicima i, naposletku, evropskoj javnosti prikazao ne samo cvetne predele, već jednu jaku Rusiju.

Na jugu današnje Ukrajine uzvišenoj gospodi su pokazani lepe građevine i parkovi, čitava sela su ponovo izgrađena, a u gradovima su mnogobrojna gradilišta svedočila o živim građevinskim aktivnostima. Ali, vrhunac posete bila je prezentacija nove crnomorske flote u Sevastopolju.

Zla reč o Potemkinovim selima nije potekla od jednog od učesnika putovanja, već od saksonskog diplomate na ruskom dvoru Georga fon Helbiga. On je anonimno pisao biografiju kneza Potemkina, koja se pojavila početkom 19. veka na različitim jezicima. Priča o navodnom Potemkinovom hohštapleraju već je kružila na dvoru kao zla glasina, a Helbig ju je valjano ukrasio.

Ne radi se ovde samo o čitavim „fasadnim selima“ i brodovima od trulog drveta, već i o robovima koji su terani iz jednog mesta u drugo, glumeći stanovnike tih lažnih sela:

„Sa određene udaljenosti se činilo da se vide sela, ali su kuće i crkvena zvona samo bili naslikani na daskama. Činilo se da su druga, bliža sela naseljena. Stanovnici su često gonjeni četrdeset milja daleko. Uveče bi morali da napuštaju svoje kuće i da u toku noći, u velikoj žurbi, stignu do sela, koja su ponovo, samo na nekoliko sati i onoliko dugo nastanjivali dok carica ne prođe... Velika stada su preko noći gonjena sa jednog mesta u drugo i oduševljavala su caricu pet do šest puta.“ Ogromne sume novca proneverio je Potemkin, tvrdio je Helbig, ali to nije potkrepio dokazima.

Nešto slično je, ubrzo posle Katarinine smrti, pisao njen nekadašnji lični lekar Adam Vajkard, iz Fulde, i ubrzo potom pozorišni autor Avgust fon Kocbu. Vajkardov izveštaj se ne ističe toliko drastično kao Helbigov, ali uvek se ponovo vraća na Potemkinovu obmanu, prema kojoj je lekar očigledno imao malo simpatija: „Razume se da je na onoj strani gde je provedena carica sve bilo u odličnom stanju: bedemi, zidovi, ograde, palisade. Na drugim područjima, ponekad nije bilo ni kamena od ograde ili je, opet, pao deo bedema. Gosti nisu videli njenu zemlju kakva je zaista, već onakvu kakvu bi oni trebalo da je vide.“

Pa ipak, Potemkin je obavio čitav posao. Doduše, njegovi krajnje ambiciozni i skupi planovi nisu potpuno ostvareni. Iako je sa priličnom verovatnoćom i, razume se, tu i tamo nedovršeno prezentovao kao dovršeno, i bez sumnje svaka stanica na putovanju raskošno ulepšana kako bi se ostavio utisak na caricu i njenu „turističku grupu“, za učesnike je pak bilo nepredvidivo šta će se u roku od nekoliko godina dogoditi na jugu carstva. To potvrđuju i drugi putnici koji su kasnijih godina proputovali jug Ukrajine i bili impresionirani Potemkinovim uspehom kolonizacije. I u ratu protiv Turaka, koji je započeo ubrzo posle Tavridskog putovanja, Potemkinova dela, kako se pokazalo, nisu bila od kartona - ipak je naposletku Rusija pobedila Tursku zbog Potemkinove jake flote i njegovih učvršćenih gradova.

Posle smrti Katarine II, nemačke princeze iz pokrajine Anhalt-Kerbst, mnogobrojni pisci opisivali su njen život manje-više kao sadržajan, pun senzacionalnosti. Važnu ulogu pri tom igrao je ljubavni život te žene, koja je hladnokrvno eliminisala svoga muža da bi sama vladala Rusijom. A na slavnom Tavridskom putovanju, njenim saputnicima je jasno bio vidljiv raskol između raskoši putujućeg dvora i bede običnog stanovništva.

(Nastaviće se)