Staljinov ratni govor

Nemačko-sovjetski pakt o nenapadanju, koji su zaključili ministri spoljnih poslova Ribentrop i Molotov malo pre nemačkog iznenadnog napada na Poljsku, krajem avgusta 1939. godine, između ostalog, obavezivao je obe države na neutralnost ako partner dospe u vojni sukob sa trećom stranom.

Od tog vremena se stalno čita o Staljinovom govoru, koji je sovjetski državni šef, navodno, održao nekoliko dana pre potpisivanja ugovora u moskovskom političkom birou Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Tekst govora je posle početka rata preko novinskih agencija raširen po Zapadnoj Evropi, ali ne i u Nemačkoj.

Posle toga je Staljin 19. avgusta 1939. godine u političkom birou protumačio njegovu strategiju u odnosima sa Nemačkim rajhom. Savez sa Hitlerovim protivnicima Francuskom i Velikom Britanijom mogao bi da spreči rat i da spasi Poljsku, ali to nije odgovaralo Sovjetskom Savezu. Kako kaže Staljin u svom govoru, bolje je da dođe do rata u Evropi kada Hitler napadne Poljsku i time primora Englesku i Francusku da intervenišu.

Svrha govora je bila da Sovjetskom Savezu pribavi vremena. Osim toga, evropski rat će povećati šanse „sovjetskoj“ Francuskoj. Čak i da Nemačka pobedi u ratu, ona bi bila opterećena i oslabljena unutrašnjim problemima i ne bi predstavljala pretnju Sovjetskom Savezu. Naravno da je govor u Moskvi odmah demantovan. U vladinim novinama „Pravda“ Staljin je lično označio izveštaje kao prazno naklapanje i kafanske laži.

Tok rata je zaposlio evropsku javnost više nego jedan navodni Staljinov govor i stvar je otišla u zaborav. Ali je onda u leto 1941. u javnost dospela druga verzija govora, koja je još naglašenije ukazivala na nužnost evropskog rata - jer samo tako se diktatura komunističke partije može proširiti prema Zapadnoj Evropi. Zato bi rat morao da traje što je moguće duže, da bi na kraju i Nemačka postala socijalistička. Dok je nemačka propagandna mašinerija najpre ignorisala govor, sada je Staljinovu ratnu taktiku iskoristila za antisovjetsku propagandu.

U Francuskoj 1942. godine za vreme Viši režima pojavila se još jedna verzija - baš kada je idealno mogla da posluži da se sve snažnija borba Viši vlade protiv pokreta otpora legitimiše.

Posle rata se govor ponovo pojavio i posebno su ga koristili ekstremni desničari kako bi diskreditovali Sovjetski Savez. Do danas se još uvek iznova može čitati o tome da je Sovjetski Savez pod Staljinom potpuno svesno prihvatio mogućnost izbijanja Drugog svetskog rata kako bi ubrzao širenje komunizma prema Zapadu. Naročito se posle kraja Sovjetskog Saveza često navodio Staljinov govor u ruskim publikacijama. Zbog mnogobrojnih drugih Staljinovih zlodela činilo se posve zamislivim da je sovjetski diktator sa tako ciničnim razmišljanjima prihvatio Drugi svetski rat.

Tek početkom 21. veka jedan ruski istoričar je temeljno istražio istoriju „čuvenog“ govora. Neke naznake za razjašnjenje su skoro banalne. Na primer, toga dana kada je, navodno, održan govor, uopšte nije bilo sednice političkog biroa. Dotični tekst čak i ne odgovara činjenici da je pakt Hitlera i Staljina doveo komunističke organizacije svih zemalja u nevolju. Jer njima su još neko vreme nedostajali argumenti iz Moskve kako bi mogli da opravdaju promenu sovjetske spoljne politike. Barem im je govor stajao na raspolaganju kao interni argument.

Osim toga, da se radi o falsifikatu, govori to da je tekst tek posle tri meseca od njegovog navodnog nastanka objavljen, i to u vreme kada je cela Francuska uzbuđeno diskutovala o mogućim posledicama nemačko-sovjetskog pakta. Sumnjivo je svakako da se uvek u pravo vreme i sa odgovarajaćim akcentom pojavljuju nove verzije.

Od sloma Sovjetskog Saveza i raspoloživosti ruskih izvora, Staljinova uloga u vezi sa Drugim svetskim ratom se procenjuje sa novih aspekata. Jedno stanovište u Rusiji kao i na Zapadu sve više je omiljeno, a to je ocena spoljne politike kao cinične i bezobzirne i proračun jednog velikog rata u sovjetsku, tj. komunističku korist. Pakt pritom služi kao simbol jer su njime dva zločinačka političara zapodenula Drugi svetski rat. Navodni Staljinov govor uklapa se odlično u ovo stanovište - i on, osim toga, jednostavno zavodljivo objašnjava kako je moglo doći do đavoljeg pakta između nacionalsocijalizma i komunizma.

Ali, situacija 1939. godine zaista je bila znatno kompleksnija i za evropske političare puno teža nego što se to činilo posmatrajući iz pozadine i iz znanja o razvoju koji dolazi. Pored toga je istorijsko istraživanje odavno jasno istaklo da je Staljinova spoljna politika bila manje ideološka nego pragmatična - što je, naravno, ne revalorizuje automatski. Staljin je, kao i evropske sile, tražio jedan primeren sovjetski odgovor na političku situaciju i rastuću ratnu opasnost. I kao i ostali, na svom putu niti je bio isključivo ciničan ni bezobziran. Ali istovremeno su njegove odluke pred Hitlerovom ratnom voljom kratko trajale, kao i politika popuštanja agresoru Velike Britanije.

Istorijski gledano, može se reći da tekst navodnog Staljinovog govora iz 1939. godine lebdi u bezvazdušnom prostoru - jer ne postoji ništa što bi moglo da potvrdi njegovu autentičnost, a kamoli da je dokaže. I on se ne uklapa u mrežu sovjetske spoljne politike veče uoči rata. Na sovjetskog diktatora se ne može svaliti krivica za početak rata.

(Nastaviće se)